Piše Milena Marjanović: Pogled u nedogled

Na izložbi su predstavljeni radovi u kojima preovladava gest, ali u smeru naznačenom serijom “Gest“ izvedenom tušem na papiru 2017. godine. Pančić se i dalje drži apstrakcije, ispituje vreme i prostor, ali umesto da te svoje preokupacije pretvara u trodimenzionalne objekte, on ih svodi na dvodimenzionalnost slike. Nema više isecanja papira, ili automobilskih guma, čime smo navikli da gradi kompozicije u prostoru, slikar sada slika bojom: akrilikom na platnu.Bez obzira šta je sadržaj dela, da l je to apstrakcija ili figuracija, odnosno poetska apstrakcija ili poetski realizam (ko li samo smisli ova dva nonsensa?! Svaka umetnost, ako je to, ima svoju poetiku, čak i “geometrijska“), uvreženo je mišljenje da umetnik ili ima talenta ili ga nema da izazove osećanje bliskosti s delom. Nije relevantno predstavlja li ono zaobljenu Ledu s izvijenim labudom ili “puki“ kružni potez bojom, bitno je da uspostavlja prisnost s gledaocem. Postojanje tog čuvstva uvodi gledaoca u delo, ali tek kad se onaj koji ga stvara podčinjavajući svoj instinkt nečem višem, i sam uzdiže iznad osećanja, na putu je da drugom isto svojstvo prenese. Takvo duhovno osvešćenje podrazumeva (pragmatično) promišljanje čina slikanja, a ne (impulsivno) brzopotezno nanošenje boje.

Ta tanka nit između osećati i promišljati - koja oduvek zaokuplja Pančića - dovela je ovog stvaraoca do toga da prerađivanjem osećanja stigne do vizuelne predstave pulsiranja univerzuma. Na večitoj klackalici između čula i duha Pančić traži ravnotežu koja će ga dovesti do slike ili skulpture. Dakle, njegov rezultat, ovog puta slika na zidu, nije tren stvaralačkog impulsa koji ostavlja trag na platnu u vidu apstraktne slike - što se laiku može učiniti na prvi pogled - već je promišjena slika koja u trenutku najintenzivnijeg osećanja uspeva da sačuva mir objektivnog interesovanja.Ukratko, Saša Pančić ume da upravlja svojom energijom oblikovanja ili slikanja - svejedno. U tom smislu on je racionalan umetnik - koliko umetnik može baš do kraja da bude racionalan - od onih koji ne sanjaju niti dosanjaju svoje snove nego onih koji gledaju u nedogled. I u tom cilju fokusirani, ne interesuje ih nikakva priča iz sadašnjeg trenutka jer njome ne mogu promeniti svet, ali duhovnim pregnućem mogu promeniti svest. To je neka vrsta otkrovenja na kojoj apstrakcija počiva, poput deteta koje na pitanje: šta si hteo da ispričaš ovom slikom, odgovara: priča je u knjigama, a ovo je slika!

Donekle, samo donekle, Pančić nam u pomoć šalje naslove “Ex nihilo”, “Juče fijuče“, “Od jutra do mraka“, “Vrelina“, “Kružno vreme“, “Placebo“, “Druga obala“... da nam pomogne da dokučimo u kojem pravcu idu njegova razmišljanja. Jer, gledalac, po pravilu, o nečijem delu ne razmišlja nego ga prosto prihvata kao estetski predmet, što znači prema sopstvenom ukusu, a ovaj se formira obrazovanjem. Prevedeno na likovni jezik, apstrakcija se uči kao što se stiču saznanja o apstraktnim jezičkim pojmovima.Narativnim naslovima Pančić poručuje da nije minimalista, da drži i do emocije i do ekspresije, ali da ne želi njima da manipuliše. Možda se tako čuva da ne proklizi u kakav drugačiji angažman od likovnog?! Da bi ostao u zaštićenom zabranu čiste umetnosti - baš kao ruski avangardisti koji su ga svojevremeno podstakli da svoje vidike širi s njihove tačke oslonca.