Izložba “Strelice/Arrows” Simonide Rajčević i audio rad Manje Ristić; Galerija Doma omladine Beograda.
Analizom jedne slike sa izložbe pokušaću da, kroz nju, mislim ključnu, doprem do “strelica“ iz zagonetnog naslova. Slika nema naziv, kao ni svih sedam izloženih, mada donekle u kompoziciji a pre svega u temi asocira na delo u istoriju umetnosti upisano kao “Judita ubija Holoferna“. Dakle, na istoimene kompozicije Ticijana, Karavađa, Rubensa i drugih, čak i nežnog Botičelija. Međutim, nijedna od njih nije naslikana s toliko žestokom ekspresijom kao, najpoznatija, Artemizije Đentileski (čuva se u Galeriji “Ufici“ u Firenci, a trenutno je na velikoj retrospektivi ove italijanske barokne slikarke u Nacionalnoj galeriji u Londonu). Artemizija je bila njome motivisana ne toliko sudbinom Judite iz Starog zaveta koliko sopstvenim životom zlostavljene devojke! Kada ju je naslikala, govorilo se da tematski ne pripada ženskom rukopisu. To nije trebalo da bude kompliment već spočitavanje ženske hrabrosti da se bavi muškom temom. Danas bar nema razlike između muških i ženskih tema, a što se hrabrosti tiče, ona više pripada ženama nego muškarcima.
Biblijska priča je sledeća: Asirski kralj Nabukodonosor poslao je svog generala Holoferna da opustoši Judeju. Bogobojažljiva udovica Judita, da bi spasla svoj narod, otišla je u njegov šator, zavela ga i opila vinom do besvesti a onda mu njegovim mačem odsekla glavu…
Simonidu Rajčević svakako nije zanimala starozavetna tema, a nije ni odnos ekstremno dramatičnog svetlo-tamnog, niti talasanje draperija. Tema joj je samo poslužila kao predložak za savremeno prikazivanje nasilja, u kome je “Judita“ (da ne otkrivamo ko je model, mada nije top secret) podjednako surova i ravnodušna u veličanstvenom zahvatu mačem, u besu iz koga krv i dalje šiklja. Slikarska obrada je kombinacija akrila, ugljena i mix media na bambusovom papiru, izvedena gotovo kao obojeni crtež, ne pretenduje na atmosferu, niti na detalje u ambijentu. Savremena slika je ogoljena baš kao što je brutalnost čina ogoljena, stripovski plošna: njena agresivnost nadilazi priču kojoj više nisu potrebni barokni rekviziti. Prevedeno u 21 vek: za prikazivanje nasilja više nije potreban biblijski motiv, niti pokriće. Ono više nije ni pritajeno već otvoreno, medijski vidljivo osavremljeno obezglavljivanje koje malo-malo eskalira, u začaranom krugu pretvaranja agresora u žrtvu i žrtve u agresora, baš kao što je to u priči o Juditi i Holofernu.
Ovo je druga izložba Simonide Rajčević u razmaku od mesec dana. Prethodna nazvana “Lažni bol“ održana je u Galeriji Kulturnog centra Beograd. Slikarka temu razvija, u nju sada uključuje provokativan ženski lik, ali i dalje pod bokserskim direktom svemoćnog Brusa Lija (prva slika na izložbi). Dok spasitelj ne stigne, svako gradi sopstvene mehanizme odbrane: “strelicama“ terajući nasilje od sebe i sam ga prihvata kao oruđe/oružje.
Slike Simonide Rajčević istražuju smisao i praksu nasilja, doprinose promišljanju i percepciji nasilja, opominju a nadasve vraćaju nas na “ovde i sada“ intuicijom umetnika čiji zadatak nije da eksplicitno sve kaže ali jeste, između ostalog, da na svoj način predstavi ono što naslućuje.
Obratite pažnju: izložbu čini i audio rad Manje Ristić koji se sastoji od četiri ambijentalne celine sa snimljenim fragmentima teksta romana Silvije Plat “Stakleno zvono“, na spskom i engleskom, i delom pesme “Blue“ u izvođenju američke grupe R.E.M i kantautorke njujorške pank-rok scene Peti Smit. Inače, Manja Ristić je magistrirala na Royal College of Music u Londonu, violina joj je osnovni instrument ali se godinama bavi eksperimentalnom muzikom i muzičkim instalacijama. Prošle godine joj je u Americi izašao prvi samostalni album.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar