Piše Milena Marjanović: Opomena kroz alegoriju i metaforu

Izgleda kao nonsens ali nije. "Sve do sada, društvo je bilo represivno. Danas nam nudi samo onu lažnu stranu popustljivosti. Jedan lik iz mog filma Salò u stvari kaže: 'Sve dok društvo sve zabranjuje, čovek može da radi sve. Kada društvo nešto dopusti, onda je samo to dopušteno'", navodi Pjer-Paolo Pazolini, književnik, režiser, komunista/anarhista koji je reč bog zamenio rečju vlast. Pokušaćemo da odgonetnemo u kakvoj su vezi video instalacija Nede Kovinić Šta biste dali za poslednjeg svica?, upravo izložena u Galeriji "Podroom" KCB-a, i Pazolinijev filozofski esej Nestanak svitaca, koji je umetnici poslužio za naslov, a koji je zapravo paradigma njegovog opusa.Neda Kovinić (1975) se uspešno, medijski, bavi videom, fotografijom, slikarstvom i crtežom, a tematski telom / individuom / subjektom u vremenu globalizma koje podrazumeva da se na ličnost utiče iz bezbroj pravaca ali i da ona ipak nastoji da pobegne od nametnutog, takozvanim aktivnim eskapizmom, gledano teorijski, preispitivanjem društvenih pojava. Ambijentalne instalacije do sada je realizovala u Beogradu, Berlinu, Malmeu, Kopenhagenu i Avinjonu.

Koliko je na njenu umetničku praksu uticao desetogodišnji boravak u manastiru i da li se preklopio s prosvetljenjem i pročišćavanjem jezika, možemo da pretpostavimo. ("U srednjovekovnoj teoriji sam pronašla da je umetnost isto što i stvaranje i da je takođe žrtvovanje, asketizam i potpuno posvećenje. Tako da je mene taj aspekt umetnosti odveo u monaštvo, kao oblik potpune posvećenosti i potpunog spoja života i umetnosti. Umetnosti kao kreiranje sebe kao ličnosti, kao celovite osobe", Neda Kovinić u intervjuu Milici Laufer za Milica magazin, 3. jul 2017, povodom svoje izložbe crteža "Crna sam ali lepa" održane u Galeriji "Remont" april / maj 2017.)Ovoga puta, u video-instalaciji koja obuhvata filmove nastale prema istoimenim plesnim performansima: Iza entuzijazma, Namerno neefikasan, Akademija svitaca, Futurium, Exilium, Promiscape, Malmö, Aramon i Klampenborg dancescape, Kovinićeva replicira na Pazolinijev tekst "Nestanak svitaca", napisan u godini kada je ona rođena (1975), a on preminuo.

Na sam dan otvaranja izložbe dogodilo se nešto očekivano: plesni performans koji je trebalo da bude izveden ispred KCB otkazan je zbog zabrane okupljanja većeg broja ljudi. Ovo je najneposrednije izvuklo na videlo upravo jedno od pitanja koje umetnica sebi postavlja: da li je umetnost u opasnosti da nestane zajedno sa čovekom. Jer, ukidanjem komunikacije umetnost (bez prijemnika) prestaje da postoji. Najzad, hoće li i nas ljude jednog dana svećom tražiti kao mi svice, ta sićušna bića simbole čistote i jednostavnosti. Ugrožena, jer su radi razmnožavanja upućeni na svetlosne signale ženki, na koje mogu naići još samo ponegde u parkovima i šumicama gde drveće s gustim krošnjama zaklanja prodor gradskog osvetljenja.U članku Nestanak svitaca Pazolini se bavi uzrocima jedne prirodne pojave u prenesenom značenju: naime, sredinom šezdesetih godina prošlog veka u Italiji je primećen nestanak svitaca. Uzrok: zagađenje, koje traje. O posledicama, Pazolini kaže: "Konzumerizam je jedini sistem koji je dotakao samo dno: podstakao je novi agresivni stav, zato što je agresivnost nešto obavezno za indviduu u potrošačkom društvu; heroizam gesta pokoravanja, kao kod nekog starinskog seljaka koji stoički prihvata svoju sudbinu, danas je prilično beskoristan. Kakav bi to potrošač bio, ako bi prihvatio regresivni, arhaični, inferiorni položaj? On mora da se bori za poboljšanje svog društvenog statusa! I tako, svi odjednom postajemo mali Hitleri, mali tragači za moći". (Gideon Bachmann, Pasolini on de Sade (povodom kinematografske transpozicije romana Markiza de Sada 20 dana Sodome), Film Quarterly, br. 2, zima 1975-1976, 39-45).

U video-instalaciji Kovinićeve, plesne performanse u vidu proizvoljnih pokreta izvodi dvanaest igrača i glumaca: Ana Obradović, Anđelka Petrović, Aleksandar Isailović, Irma Milović, Joana Knežević, Đorđe Galić, Katarina Ilijašević, Marta Mikić, Natalija Stojiljković, Nemanja Bošković, Sonja Stojanović i Olga Uzikaeva. U montaži za video-produkciju, Arijel Aslani ih izdvaja i ubacuje u betonski ili šumski ambijent dosledno sprovodeći ideju Kovinićeve da bi i ljudi poput svitaca mogli nestati u betonskim kulama odnosno eskapirati u šumu.Iako među njima postoji vremenska distanca od više decenija, zajedničko dvoma umetnicima je istovetna misao: ljudi bauljaju u životu manevrišući i vazda se prilagođavajući na dekadenciju. Zato opominju - kroz alegoriju i metaforu.