Piše Milena Marjanović: Nikad dovoljno viđene apstrakcije

Izložena serija akrilika na platnu i akrilika, krejona na papiru, nastajala je posle faze figuracije, iz osamdesetih godina prošlog veka, kada se Selakovićeva pročula u javnosti po do tada kod nas netipičnim slikama s motivima izrazite ženstvenosti kojom se poigravaju figure u korsetima, cipelicama na štiklice, s podvezicama, zaogrnute printom...Iznenada, mada ne i neočekivano - jer je minimalističkom svođenju slike od ranije bila sklona - u drugoj polovini devedesetih, slikarka okreće drugi list. Izlazi iz ovog voajerskog "stereotipa u dijalogu između glamura i kiča", zavodljivog i prijemčljivog publici, i ulazi u sferu apstrakcije, kao višeg nivoa razmišljanja o slici, onog koji se ne oslanja na figuraciju, pa ni na pop-kulturu, nego crpi svoju snagu iz intelekta kojim se ograđuje od kulture predmeta.

Prihvativši teoriju Eriha Froma - koja je tih godina bila in - Selakovićeva se drži njegovog stava da je čovek pre svega biće razuma, samosvesti i slobode. Odnosno da čovek, pored svojih drugih svojstava, ima razvijen mozak, sposoban za apstraktno razmišljanje, moć govora, introspekciju-samosvest i planiranje, to jest, svesno postupanje. I Selakovićeva kreće na put bez kraja, na kome se i danas mnogi umetnici nalaze i snalaze uprkos preovladavanju panmuflizma, kako je Gistav Flober nazvao uskogrudost (čitaj primitivnost).

Shvativši da je ljudsko telo previše eksponirano, pa čak i agresivno nametljivo - što je posledica različitih društvenih faktora - Selakovićeva odustaje od konkretne realnosti i na njeno mesto uvodi prostor drugačije pokretačke energije, "intelekta kao najviše instance pojave" (kako u katalogu piše Savo Ristović). Epilog je univerzum sačinjen od prostora koji predstavljaju obojene površine omeđane linijama, uobičajeno nazivane geometrijskom apstrakcijom.Bez obzira što telesne školjke čoveka na njenim slikama od tada na dalje više nema, on je prisutan kroz njeno razmišljanje o slici kao takvoj, o skladu boja i linija koje odražavaju njegovu misao. Uostalom, zar nije još 1991. godine jednu svoju figuralnu sliku nazvala "Ja sam prostor u kome sam", da bi taj isti prostor od sredine devete decenije kontrolisala svojim superegom, kao mehanizmom nekakvog unutrašnjeg policajca koji deluje kao korektiv u procesu pročišćavanja slike.

Ova stroga apstrakcija pak, bez imalo proklizavanja u poetsku asptrakciju, poezija je sama po sebi kojoj se ne može ništa ni dodati ni oduzeti. Nekolicinom boja i linija, njena slika najviše podseća na haiku poeziju koja suštinu koncentriše u trostihu. Naprosto, Selakovićeva nam ne daje nikakvu naznaku da o bilo čemu drugom mislimo gledajući njene slike osim o samom prostoru kao bezvremenskom kosmosu. A on je beskrajan i nikad sasvim saglediv, te ni njene apstrakcije nisu nikad dovoljno viđene.