Karlos Alonso, "Ilustrujući Martina Fjera", Institut Servantes

Piše: Milena Marjanović

Ono što je za Grke „Ilijada i Odiseja“, za Indijce „Mahabharata“ i „Ramajana“, za Francuze „Pesma o Rolanu“, za Špance „Don Kihot“, a za nas, Bugare i Makedonce herojska balada o Kraljeviću Marku, za Argentince je spev „Gaučo Martin Fjero“ pisca, novinara, vojnika i političara Hosea Ernandesa, iz 1872, pred nama u vidu ilustracija Karlosa Alonsa, izloženih u galeriji Instituta Servantes.

Predstavljajuči 13 litografija koje je slikar, crtač i graver Karlos Alonso (Tunujan, Mendosa, 1929) realizovao za izdavačku kuću Emecé, Ambasada Argentine i Institut Servantes upoznaju nas, zapravo, s nacionalnim epom hispanoameričkog govornog područja u vidu jednog segmenta Alonsovog opusa. Inače u svetu poznatog ilustratora knjiga koji je 1963. godine crtao razglednice sa scenama iz „Don Kihota“, i to po narudžbini SSSR-a. No, da vidimo redom, ko je ko u ovoj priči.

Pođimo od tvorca epa. U biografiji Hosea Ernandesa (1834-1886) navodi se da je najznačajniji predstavnik argentinske književnosti kad je reč o poeziji o gaučosima. Za svog književnog junaka Ernandes je govorio da je sin koji je svom ocu dao ime. Njegov život je povezan sa istorijskim putevima argentinskog naroda, a on je, kao pisac, svojim delom uspeo da odbrani jednu društvenu klasu koja je bila potcenjena i obespravljena: gauča.

Gaučo Fjero je simbol argentinskog naroda, a sadržaj speva o njegovom životu oslikava naciju veoma senzibilnog slobodarskog duha. Da podsetimo, gaučosi, u prevodu stočari, kreću se u latinoameričkim pampama, dakle nomadi su i podsećaju na američke kauboje. Ogrnuti pončom, što im je odevna karakteristika, Gaučosi su hrabri čuvari goveda, velikodušnog srca, siromašni ali odvažni, i zbog načina života na neki način izopšteni iz društva. Zato su postali metafora za ugnjetavane ali nepomirljive gotovo junake koji su, silom prilika, sačuvali narodne običaje i negovali predanja, a samim tim inspirisali ep koji je jednog gauča (Martina Fjera) pretvorio u narodnu ikonu.

I sam život autora ilustracija Karlosa Alonsa obeležen je slobodoumnim idejama s ožiljcima iz vojne diktature. Naime, pošto je Izabela Peron 1975. dala ovlašćenje vojsci i policiji da uništava levičarske ćelije, što je bilo zeleno svetlo za dolazak vojne hunte na vlast, Alonso je 1977. uspeo da izbegne najpre u Italiju a zatim, 1979, u Španiju. Vrativši se u Argentinu, posle dve godine egzila u Madridu, inicirao je osnivanje Slikarskog bijenala pod nazivom „Paloma Alonso“ (po imenu njegove rano preminule kćerke) čiji je cilj negovanje kolektivne memorije. Sastavni deo te argentinske memorije je i ova mini izložba crtača izuzetne ekspresivnosti propraćena publikacijama epa i memorabilijama.