Tomislav Peternek, fotografije „Beograd pamti“, Galerija „Čubrilo“ u Milenijumskoj kuli na Gardošu, Zemun,

Od suočavanja s pandemijom ovogodišnjeg hit-virusa odjekuje „više ništa neće biti isto“. Jedno je izvesno, pandemija je pokazala ko je kakav, te je empatija konačno dobila na ceni. Povod za „prozivanje“ iskrene nepatvorene osećajnosti i podsećanje na ovu tekovinu čovekovog roda, ovog puta je izložba Tomislava Peterneka, pedeset druga samostalna po redu.

Izložbom „Beograd pamti“, doajen srpske fotografije, sa zvanjem Ekselencije FIAP, od 1973. i Artiste FIAP, od 1976. (FIAP od Fédération Internationale de l’Art Photographique – Međunarodni savez fotografske umetnosti), laureat čak tri Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije, uzvratio je vernoj publici na čestitke za svoj 87 rođendan. Gest koji označava uzajamno uvažavanje.

Fotografija je Peternekov život i vremešni fotograf nema nameru da odloži svoje oruđe. Ne odustaje o lajf-fotografije kojom se oduvek bavi, a to znači da i dalje traga za fotografijom bez nameštanja, što je njegova životna filozofija.
Ovog puta, Peternekov motiv su dela drugih umetnika koja stavlja u kontekst „za pamćenje“. Reč je o fotografijama murala na kojima su portreti Milene Dravić, Dragana Nikolića, Zorana Radmilovića, Duška Radovića, Mije Aleksića, Tanje Bošković, Bogdana Diklića, Novaka Đokovića, Edija Granta, Caneta… s likovima prolaznika zatečenih ispred njih; i fotografijama aninimnih muzikanata, onih koje muralisti nisu izabrali za svoje modele, ali Peternek jeste, odavno neke upisavši u našu memoriju, kao što je, na primer, dobro nam znani, a njegov omiljeni Paganini.

Muralizam je odavno pravac koji označava zidno slikarstvo našeg doba, i to Peternek zna. Murali su doživeli ekspanziju širom sveta, a poslednjih decenija i kod nas. (Setimo se beogradskih najstarijih: u Rajićevoj ulici, morala autora profesora Čedomira Vasića i grupe njegovih studenata; na Terazijama, murala Miodraga B. Protića; i na zidu Filozofskog fakulteta, murala Vladimira Veličkovića.)

Među muralima, Peternek bira one na kojima sugrađani prepoznaju kultne ličnosti našeg doba.
„Peternek ima izuzetno oko i strast prema ljudskim pričama, bilo da su velike ili male.To je ono što ga, za mene, čini srpskim Kartije-Bresonom“, napisao je u njegovoj foto-monografiji Reno Žirar, novinar Figaroa.

Jedna od ljudskih priča je i mural Davida Dabića / Radovana Karadžića koji odudara od friza znamenitih. Imajući u vidu da istorija svakom govori nešto drugo, snimak ovog murala nosi dve poruke: asocijativnu – uvelo lišće svuda i rešetke od prozora, i eksplicitnu – grafit „da nam nije takvih mučenika, šta bi Srbe učilo viteštvu“.

U destruktivnim vremenima, kada je virus kao najstariji „stanovnik“ na zemlji dobio opaka svojstva, ova mala Peternekova izložba (samo 21 fotografija, jer više u Galeriju ne može ni da stane), konstruktivan je doprinos društvu koje zapada u bolećivu zaboravnost. Uz apel: `žito od kukolja se odvaja da ne propade letina`.