Izložba Jelene Trpković i Žarka Bjelice "Saučesnici u prepletu vremena"; Prodajna galerija "Beograd"

Retko kad naiđemo na izložbu čiji sadržaj izmami diskretno provokativan osmeh. Upravo to će vam se dogoditi ako pogledate najnoviju izložbu Jelene Trpković, dugogodišnjeg profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu, i njenog kolege sa studija Žarka Bjelice. Da smeh leči i da je preporučljiv, pogotovo ovih meseci, jer pomaže da se lakše prebrode posledice pandemije, to svi znamo, ali da smeh može biti isprovociran umetničkim delom koje pritom nije karikatura, to baš i nije čest slučaj. Poklopilo se ovde više faktora.

Najpre, autori su višedecenijske kolege, bliskih senzibiliteta sa sličnim zapitanostima nad životom i umetnošću. Jelena Trpković nam nudi duhovite opaske na društvene tokove i zbivanja nekad i sad, na kolažima koje po potrebi docrtava, Žarko Bjelica pak slikovite asocijacije na terazije, ptice, trudnicu, devojku koja pleše, svirača… u vidu objekata nastalih sklapanjem odbačenih komada metala (žice) nađenim kojekuda (postupak koji su rado koristili dadaisti i nadrealisti suočeni s saznanjem da umetnost ne menja svet, ali zato može da ga uznemirava). Zajedničko im je podsmehivanje svemu što je tpično, u krajnjoj liniji građanskom mentalitetu. Poruka im je oboma ista: sve može biti sredstvo ili oruđe umetnosti, zavisi kakvo se značenje u delo utiskuje.

Jelena Trpković kolaže stvara lepeći isečke figura, predmeta, često na geografske karte, zapravo, ona svoju naraciju kreira uspostavljajući novu, dugačiju situaciju u koju ih smešta. Netipičan ambijent njenih glavnih junaka osmišljen je tako da nas na tren zabavi a onda i podstakne na razmišljanje. Od kolaža „Dve palme na otoku sreće“, i „Jeste li to Vi gospodine Bećkoviću“ do mapa i Venera (na „spačeku”, Mesecu…) vođena je Dekartovim iskazom „mislim, dakle postojim“. Svoje ideje o raspadu zemlje, balkanskom poluotoku, konjskoj snazi (žene)… predočava kao vizuelni komentar. Kako drugačije razumeti „jelovnik“ od mape Balkana sa nalepljenim escajgom!?

Žarko Bjelica objekte kreira od onoga što nikome više ne treba. Iz njegovih objekata izbija sarkazam i cinizam. Toliko toga može da se reciklira, pa što ne bi moglo i parče žice. Čemu skup material za umetničko delo kad ono može biti napravljenog i od polovnog. Međutim, njegovi objekti nikako nisu second hands, u njegovim rukama oni postaju originali jer Bjelica u njima (zarđalim i bačenim) unapred vidi u šta će ih pretvoriti. Bjelica se dakle rukovodi Sokratovim načelom „spoznaj samoga sebe“ i poručuje nam da je istina u nama a ne izvan nas, samo je treba prepoznati u sebi.

Malo logike u iracionalnom svetu nije na odmet.

Bežeći od besmisla unaokolo, oboje umetnika lucidno, duhovito i samozadovoljno materijalizuju svoje misli igrajući se s elementima svog arsenala. Ukratko, traže dokučivi smisao u besmislu, a znamo da je traženje smisla dugo koliko i ljudska istorija.

Ipak, pošto se i Trpkovićeva i Bjelica svesno bave ovim gotovo egzistencijalnim problemom na početku XXI veka, nameće nam se logično pitanje: jesu li ovakva promišljanja recept za prevazilaženje apsurda našeg doba.

Sve dok se čovek/gledalac smeje, on ne vegetira. Uverite se sami.