Film "Priča o braku" reditelja i pisca scenarija Noe Baumbaha.

Sreća i trajna stanja ugodnosti veoma retko su bili povodi za umetničko stvaralaštvo (izuzetak su rajske lepote i sklad u renesansnom slikarstvu). Nije slučajno Tolstoj u uvodu svog romana “Ana Karenjina” istakao značaj nesrećnih porodica za istraživanje drame “na život i smrt”.

O braku i bračnim razmiricama u istoriji filma naći ćete zgode u svim žanrovima, od porodične drame, slepstik komedije ili komedije apsurda, sve do tv-sitkoma i porodičnog horora (kad se u filmu “Rat porodice Rouz”, sa Majklom Daglasom i Ketlin Tarner, vodi okršaj ko će koga da smakne).

Odmah da priznam, zbog opšte poplave surove eksploatacije “bračnog sadizma” u tv-serijama (uključujući i one “bindžovane“ – kakav divan izraz! – o kojima piše svako ko se dokopao interneta), sa velikim podozrenjem sam prišao filmu američkog reditelja i pisca scenarija Noe Baumbaha (1969) “Priča o braku” (Marriage Story, za one koji će ga tek potražiti, trajanje: 136 min.) Zimus je imao šest nominacija za Oskara, dobio jednog, ali nezavisno od ovih i niza drugih visokih priznanja, reč je o jednom od najboljih filmova godine, delo koje  zbog svoje delikatne strukture i slojevitih značenja zaslužuje i više gledanja.

Video sam napomenu jednog britanskog komentatora, koji je posle silnih pohvala, preporučio da film gledate bez bračnog partnera (ako ga imate, naravno). Ovo je duhovito i možda preterano, ali ako bračnu “harmoniju” može da ugrozi jedan film, oprez nije na odmet.

Film počinje iskazima u kameru dvoje glavnih likova, Čarlija i Nikol. Oni jedno o drugom govore u najlepšim crtama, a onda nam se pokaže da su to njihovi iskazi bračnom savetniku koji valja da prosudi razloge za razvod. Kao gledalac se najpre zapitate: a zašto se dovraga ovo dvoje razvode kad tako lepo govore jedno o drugom! No u životu, pa ni na filmu, ništa nije tako jednostavno i samorazumljivo.

Čarli (Adam Drajver) i Nikol (Skarlet Johanson) su u braku već deset godina, imaju osmogodišnjeg sina Henrija (Azi Robertson). Ona je imala glumačkih ambicija, ali je zbog Čarlija napustila rodni grad (Los Anđeles), žive u Njujorku u kojem Čarli vodi umetničko, nekomercijalno  pozorište. Nikol nastupa u ovom ansamblu, upravo su spremili klasičnu „Elektru“, ali Nikol se oseća sputanom, htela bi i da režira…

Povod za razvod je ponuda za Nikol da u ElEju Igra u tv-seriji, Čarli nije spreman da napusti rodni grad i pozorište. Napravli su plemenit dogovor da se sporazumno raziđu, ali američki zakoni traže da se starateljsvo nad malim sinom reši sudski. Još uvek žive u iluziji da se to može rešiti bez javnih lomova, ali kalifornijski zakon kaže da otac, ako želi da povremeno viđa sina, mora da se stalno nastani u Los Anđelesu, a, na njihovo veliko čuđenje, advokati su obavezni, i tu se se priča širi kao drama širih razmera. Nikol nalazi zakonsku zastupnicu Noru Fenšo (fascinantna Lora Dern, dobila Oskara za sporednu ulogu), pametnu i prilagodljivu osobu, spremnu da razume Nikolinu želju da zadrži prisan odnos sa Čarlijem. Na drugoj strani, Čarli se dokopa čuvenog advokata za brakorazvodne parnice (igra ga savršeno ubedljivo Rej Liota), koji mu odmah objasni da će ocrniti Nikol kao najgoru prokletnicu, uz naravno honorar koji Čarli kao siroti umetnik avangardnog smera ne može sebi da priušti. Nalazi novog advokata (Alen Alda), čoveka sa dušom, eto i takvih ima.

Sam sudski proces je ukratko naznačen, bez uobičajenih advokaktskih prepucavanja i sudijinog lupanja čekićem o astal. Ono što je surovi spektakl u većini filmova o razvodu, ovde je samo naznačeno, kao surovo iskustvo.

Možda osnovni zaplet podseća na Bergmanove „Prizore iz bračnog života“ ili Bentonov film „Kramer protiv Kramera“, ali Baumbah izbegava da kopa po dušama razdvojenih partnera, odnosno da zauzima stranu u sporu. I pored svega film je povremeno vrlo zabavan jer su šire porodice bračnog para prikazane sa raskošnom živopisnošću, niko ništa ne razume zašto se dvoje pametnih i inteligentnih razdvajaju, ali niko i ne brine zbog toga. I pošto se sve do kraja filma Čarli i Nikol obraćaju jedno drugom sa primetnom nežnošću (osim u jednoj sceni, kad Nikol kaže da želi slobodu, i dobija je), gledalac ima varljiv osećaj da će se oni pomiriti. I pomirili su se, na drugačiji način: Nikol primeti da je Čarlijeva kosa prekrila čelo, uzima makaze i ošiša ga, kao mnogo puta pre toga. A u završnoj sceni, ona dovodi Henrija na vrata njegove kuće, on joj kaže: ali ovo nije moj dan. Ona mu kaže: imam nešto večeras i otac odvede sina u neki zabavni park. E la vita continua.

Ukupna slika života u svoj složenosti, oštrini kritičke percepcije i osećanja za unutrašnje vrednosti jedinke, nadilazi početnu dramu supružnika koji se razdvajaju. Sjajno ispisan scenario i sigurna režija (136 minuta, bez ijednog suvišnog kadra)  vrhune se u nosiocima glavnih likova, Skarlet Johanson i Adamu Drajveru, koji su, uz neverovatnu međusobnu “hemiju”, posle tolikih značajnih dometa, podigli lestvicu u svojim karijerama. Toliko nenametljive prirodnosti, prelaska iz osećanja unutrašnjeg bola u novostečenu normalnost, retko se viđa u današnjem filmu.

Iz obilja blistavih uzgrednih epizoda izdvajam prizor kad Čarli proverava pripremljenu predstavu, a prilazi mu Volas Šon, glumac poodmaklih godina iz podele (poznat kao nosilac glavnih uloga u sjajnim filmovima Luja Mala “Vanja iz Četrdesetdruge” i “Ručak sa Andreom”) i kaže mu: “Daj mi jednu ljubavnu scenu, to sam igrao kad sam počinjao”. Dostojno Felinija.