Podeli:
Patriša Hejsmit/Foto: Marion Kalter / AKG / Profimedia

Patriša Hajsmit: „Talentovani gospodin Ripli“ (320 str, izdavač: Laguna)

Kad je klasik modernog filma Alfred Hičkok otišao u Ameriku uoči Drugog svetskog rata, između gotskog filma „Rebeka“ (1940) po romanu Dafne di Mornije i klasičnog krimi-trilera „Stranci u vozu“ (1951, u jugoslovenskoj distribuciji prikazivan kao „Nepoznati iz Nord ekspresa“) nastalo je desetak filmova sa prepoznatljivim majstorovim rukopisom. Ali tek su „Stranci u vozu“ objedinile sve odlike rediteljeve paradigme u oblasti trilera i saspensa. Film je na tržištu odlično prošao (u Holivudu to je presudno za autorove sledeće projekte), uz priznanja uglednih kritičara, dobivši i nominaciju za vrhunsko priznanje Američke akademije filmskih umetnosti i nauka (popularni naziv – Oskar).

Film je nastao po prvom romanu američke spisateljice Patriše Hajsmit, objavljenom godinu dana ranije. Ovaj prodor u oblasti modernog filma omogućio je spisateljici da slobodnije diše. Njenih osam romana i nekoliko zbirki kratkih priča doživeli su čak 38 ekranizacija (tu su pojedinačno obuhvaćene i tv-serije), što može da stvori varljiv utisak kako su knjige Patriše Hajsmit tek nešto više od dobre građe za filmove i tv-serije. Au contraire, što bi rekao moj omiljeni mislilac Del Boj iz londonske zabiti Pekam. Pošto je potpisnik ovih redova stigao do njenih najboljih romana posle gledanja filmova istog naslova, potvrdio je utisak da je njihova autorka među najboljim američkim piscima druge polovije 20 stoleća.

Pišući predgovor za jedan izbor kratkih priča Patriše Hajsmit, klasik moderne proze Grejam Grin („Treći čovek“, „Naš čovek u Havani“, „Počasni konzul“ među najboljim), inače poznat po reskim i ponekad iznenađujuće nekonvencionalnim sudovima, proglasio je Patrišu Hajsmit gospodaricom jedinstvenog i prepoznatljivog stila. Koristeći u opisu njenog majstorstva pojam pesnika, Grin je naglasio spisateljake osobine koje su njegovom magistralnom opusu bliske: moralnu neprozirnost (drugo ime za ambivalentnost) književnih junaka, korozivan, nepotkupljiv pogled na svet u kojem su sve tradicionalne civilizacijske paradigme poljuljane ili srušene u prah.

Zanimljivo je da je kao koscenarista „Stranaca“ potpisan Rejmond Čendler (kasnije je napravio po istom tekstu pozorišnu verziju), u to vreme prilično nepoznat i pod stalnim ugovorom kakav je imao i drugi službenik u scenarističkom odelenju holivudske kuće Braća Vorners – Vilijam Fokner. Fokner je 1950 dobio Nobelovu nagradu za književnost, a ubrzo je zahvaljujući romanima „Zbogom lepojko“ i „Duboki san“ Čendler postao klasik modernog noar-trilera. Bilo je to, kako ugledni filmski istoričari ističu, Zlatno doba Holivuda, čijem kulturološkom i estetičkom ustoličenju će sredinom pedesetih bitno doprineti francuski kritičari okupljeni oko pariskog časopisa „Cahiers du Cinema“ – Godar, Trifo, Šabrol, Romer, predvođeni harizmatičnim Andreom Bazenom. U kulturi je često tako bivalo, preko Atlantika i natrag.

Odmah po premijeri „Stranaca“ Patriša Hajsmit se preselila u Englesku, u gradić Safolk, i sve do 1981. kretala se na relaciji SAD-Engleska. A potom se do smrti nastanila u Švajcarskoj. Prelomni trenutak u njenoj spisateljskoj karijeri označio je roman „Talentovani gospodin Ripli“ iz 1955, u kojem se prvi put pojavljuje lik mladog, šarmantnog, bistrog i dovitljivog, potpuno amoralnog Toma Riplija. Kasnije će ovog junaka Hajsmitova provući još kroz četiri romana. Kritičari i profesori književnosti će u toj opsesiji glavnim junakom videti spisateljičino „drugo ja“. Nisu bili daleko od istine, ali šta je istina bila u njenom životu, reći ćemo nešto kasnije.

Patriša Hajsmit/Foto: Georges Hernad / AFP / Profimedia

Prvu filmsku verziju psiho-trilera po žitiju Toma Riplija načinio je klasik francuskog filma („Zabranjene igre“, 1952) Rene Kleman, ali on je iz nekih nejasnih razloga promenio naslov u „Purpurno podne“ (1960), smanjivši time mogućnost prepoznavanja izvorne romaneskne matrice. Uprkos dobroj režiji, prilično ograničenje filma nastalo je pošto su američke junake igrali francuski glumci (inače izvrsni Alen Delon, Moris Rone, Mari Lafore). Film je pažljivo sledio matricu psiho-trilera, sa dvojicom junaka, od kojih jedan zanemaruje obaveze prema svojoj imućnoj porodici iz San Franciska, dok drugi upravo čezne za tom vrstom identiteta, došavši zločinom do uloge dvojnika koji sa policijom i prijateljem ubijenog igra sjajnu šahovsku partiju skrivalice, pa i po cenu novih zločina.

Novu, doslovno sjajnu verziju „Talentovanog gospodina Riplija“ načinio je 1999. Entoni Mingela (poznat po oskarovskom filmu „Engleski pacijent“), ironično prikazujući raspon između pragmatične Amerike, čiji duh otelovljuje porodica Grinlif iz San Franciska, i veselog, mediteranskog ambijenta (Bella Italia!) u koji se uklopio hedonistički mladić Diki Grinlif. Zaplet i dodir dva sveta, Starog i Novog, podsećaju na klasični roman „Ambasadori“ Henrija Džejmsa, ali ćemo ovu sugestiju namerno zaobići, jer bi nas to daleko odvuklo.

Šarmantni, bistroumi mladić Tom Ripli (Mat Dejmon) dobija zadatak od porodice Grinlif iz San Franciska, dobro ušuškane porodičnim biznisom i uspehom koji je mera prvoga reda, da vrati njihovog odmetnutog sina porodičnom domu. Pristigao niotkuda i sa nejasnim namerama kuda bi, prihvata poklon (uz basnoslovan predujam), Ripli odlazi u Italiju, upoznaje zgodnog i hedonističkog Dikija Grinlifa (Džud Lo), postaju bliski, okružuju se lepim ženama, tu je najpre Mardž (Gvinet Paltrou), s kojom Diki već ima snažnu čulnu vezu, tu je i druga lepa žena (Kejt Blanšet), kojoj će postati nejasno kako je Diki iznenada zagonetno nestao. Film je stekao kultni status, osvojivši pet nominacija za Oskara.

Ali najzagonetniji je treći film po romanu Patriše Hajsmit, „Kerol“ (2015) reditelja Toda Hejnsa. Ovde nema nikakvog zločina (ubistva) niti čežnje za drugim, posredstvom zamene identiteta. Ima nešto mnogo korozivnije: ljubavna priča dve žene, jedna je „srećno“ udata (sa detetom), druga je znatno mlađa, skromna prodavačica u robnoj kući, vreme: pedesete godine, još se oseća turobna cena krvavog Drugog svetskog rata.

Veza između dve žene je dovedena do tihog usijanja, ali bez tragičnog raspleta kako se u nekim prethodnim melodramskim susretima ove vrste događalo. Najviše pleni u ovoj ljubavnoj priči delikatnost filmske likovnosti, dve junakinje nam naizmenično pozajmljuju svoju tačku gledišta, pokazujući kako je magnetizam ove erotičnosti nešto jedinstveno u prikazu emotivnih veza, nezavisno od polne opredeljenosti.

Film je osvojio najviša kritičarska priznanja, Američki filmski institut ga je proglasio najboljim filmom godine. Dobio je šest nominacija za Oskara, čak devet nominacija BAFTA (Britanska akademija za film i televiziju), pet nominacija za Zlatni globus (priznanje inostranih dopisnika iz Holivuda).

Nastao je prema romanu „Cena soli“ koji je Patrišia Hajsmit objavila 1960. pod pseudonimom Kler Morgan. Tri decenije kasnije Hajsmitova je prvi put objavila ovaj roman pod svojim punim imenom i roman je ubrzo planuo u milion primeraka!

Kao što smo videli na primerima ovih vrhunskih dela, Patriša Hajsmit neprekidno dovodi u pitanje građanski i polni identitet svojih junaka, relativizujući granicu između poželjnog i zloćudnog, čestitosti i zločina. I ne čudi što je nedavno (2016) jedna američka anketa među kritičarima i akademskim profesorima stavila Hajsmitovu na treće mesto liste najvećih majstora psiho-trilera i horora (odmah iza Stivena Kinga i Edgara Alana Poa).
Pošto je lako davala svoja dela filmskim autorima na preradu, dobro je videti kako je ona shvatala ovu seobu u moćni vizuelni medij: „Odista me nije briga ako se oni slobodno prepuste izmenama mojih zapleta, jer pokušavaju da učine nešto što se razlikuje od knjige. Ubeđena sam da imaju prava da izmene priču po svojim željama. Nisam pisala knjigu s namerom da se ona pretopi u film. To je kao kad bismo mislili na skulpturu dok stvaramo uljanu sliku.“

Začudo (a možda sasvim logično, u zavisnosti šta očekujemo), život Patriše Hajsmit nije manje zagonetan, mračan i pun čudnih obrta, od njenih najboljih romana. Na to nam ukazuje zamašna knjiga o njenom životu, pod naslovom „Talentovana gospođica Hajsmit“, koju je 2009. objavila Džoan Šerkar. Autorka nije slučajno parafrazirala naslov najboljeg romana Patriše Hajsmit. Ali,za razliku od omiljenog junaka, Patriša, u mladosti lepa i zanosna, traći na čudan način svoje strasti i umire u samoći, okružena svojim omiljenim mačkama i puževima.

Ne mogu da odolim a da ne navedem samo jedno bolno mesto iz istraživačke knjige o Patriši Hajsmit:
„Bežala je od istine u susretu sa ljubavnicima, prijateljima, poreskim vlastima, izdavačima, agentima, novinarima. Skrivanje činjenica je bio njen način saopštavanja istine“.

Rođena je 19. januara 1921. u teksaškom gradu Fort Vort, a preminula je 4. aprila 1995. u švajcarskom gradu Lokarno. Rane godine u poremećenoj porodici, dugo odrastala sa bakom, stigla do Njujorka gde je diplomirala na katedri za književnost i dramaturgiju (Koledž Barnard). Pokušavala je da ostvari saradnju sa vrhunskim američkim magazinima “El”, “Madmoazel”, “Vog”, “Harpers”, “Tajm”, “Njujorker”… Neuspešno.

Pisala je tih godina scenarije za stripove, ali jedno prijateljtvo sa Trumanom Kepotom joj je pružilo priliku da se kao mladi pisac nađe u umetničkoj koloniji Jado, u kojoj je tokom leta 1948. napisala svoje romaneskno prvenče „Stranci u vozu“. Kao što smo već primetili to je bila prelomna tačka njene buduće spisateljske karijere, ubrzo se preselila u Englesku, vodila je naizmenično život na dva kontinenta (ženska verzija Riplija), a od 1981. više se nije micala iz Švajcarske.

Privlačna i inteligentna, rano je otkrila da je muškarci ostavljaju hladnim, premda je pokušavala, trudila se. Imala je burnu vezu sa čuvenim piscem Arturom Kestlerom, koji se na vreme izmakao. Nije skrivala svoje lezbo-sklonosti, brzo se kretala i izmicala, ali je njeno preterivanje sa alkoholom i cigaretama (mrzela je hranu), brzo narušavalo njenu lepotu. Na njenu nesreću, od mladosti se borila sa neprekidnim napadima depresije, tonula je u anoreksiju, pred kraj pristigli su joj leukemija i karcinom pluća.

Navešću dva zapisa iz njenih dnevnika (ostavila je 20 hiljada stranica dnevničkih beležaka i „tajnih svezaka“!).
Jedan iz mladih godina, drugi – pred sam kraj.

U svom dnevniku iz 1947. zapisala je ovo bolno predskazanje: „Svi demoni, požude, strasti, pohlepe, ljubavi, mržnje, sablasni i stvarni neprijatelji, sa kojima se nosim – možda mi nikad neće dati mira“.

A u oproštajnim danima njen opori duh ima snage da se poigra sa samim sobom: „Pošto sam se sada našla okružena budaletinama, umreću okružena njima, i oko moje samrtne postelje neće razumeti šta govorim. S kim spavam ovih dana? Franc Kafka“.

Dobila je za života mnoge ugledne međunarodne nagrade, 1991. godine bila je predložena za Nobelovu nagradu (književnost), a desetak godina posle njene smrti njujorški “Tajms” je 2008. proglasio Patrišu Hajsmit najvećim piscem romana u krimi-žanru.

Nekonvencionalna i ponekad agresivna u javnim istupima, Patriša Hajsmit je uglavnom izbegavala da se upliće u velike političke teme kao što su borba za rasnu jednakost, feminističke kampanje za veća građanska prava žena i seksualne slobode, nije potpisivala peticije i javne pozive oko nekih gorućih tema dana: Vijetnam, izvoz zapadne demokratije posredstvom vojnih intervencija u Južnu Ameriku, Aziju i preostale delove planete. Jedini izuzetak je njeno uporno ukazivanje na nepravde koje je nova jevrejska država Izrael nanosila narodu Palestine. Ponekad je žustar način iskazivanja njenog stava dolazio do prizvuka antisemitizma. Kad joj je njen izdavač jednom prilikom skrenuo pažnju na ovu opasnost, Patriša Hajsmit mu je oštro odgovorila da gleda svoja posla, tojest da proverava hrpe dolara na svojim bankovnim računima.

Kad smo već kod novca, spisateljica je nakon svoje smrti ostavila tri miliona dolara, od kojih je, posebnim uputstvom, zamašni deo ove svote namenila umetničkoj koloniji Jado u kojoj je 1948 ispisala svoj prvi roman.

Uz sve pomenute filmske i biografske reference, zadržimo se na romanu „Talentovani gospodin Ripli“ (320 str. sa engleskog preveo Zoran Ž. Paunović, Laguna Beograd). Jedna od paradigmatskih tema američke proze u proteklim vremenima od Edgara Alana Poa naovamo, je kontrast dva sveta, Novog i Starog, putovanje u oba smera sa kulturološkim obogaćenjima i ponekad tragičnim nesporazumima.

U ovom slučaju zaplet počinje u San Francisku, imućna porodica Grinlif, kao što smo već nagovestili govoreći o Mingelinom filmu, brine za svog razmaženog sina koji se zaljubio u Italiju, slute da sin Diki Grinlif ne pomišlja da se vrati i preuzme poslovne obaveze. Ova roditeljska iluzija je lako objašnjenje zašto su naivno i ne sluteći potencijalnu opasnost, rešili da mladom, naizgled bezazlenom čoveku, Tomu Ripliju, o kojem ne znaju ništa – povere delikatan zadatak, da otputuje u Italiju i privoli Dikija Grinlifa da se vrati roditeljskom domu.
Odlaskom u Italiju, zemlju velike kulture, u kojoj je radost života jedna od ključnih poluga svakodnevne egzistencije, čovek sa zadatkom, Tom Ripli biva najpre prilično zbunjen. Upoznavši mladog Grinlifa, opsednutog lepim ženama, džezom i čarima mediteranskih zadovoljstava, Ripli prvi put u životu tone u ono što Francuzi nazivaju joi de vivre. Uvidevši da je Diki Grinlif odustao od povratka domu svom, uz nagoveštaj njihove homoerotske uzajamne povezanosti (ništa eksplicitno, molim lepo), Ripli shvata šta je njegova dobitnička karta. Našavši se sa Dikijem na otvorenom moru, rešava da ga ukloni i preuzme njegov građanski identitet. I tad počinje novi Riplijev život, koji mogu da poremete samo prijatelji i poznanici pokojnikovi.

Pokazujući moralnu ambivalentnost u kojem žive Grinlif i Ripli, spisateljica je diskretno na strani uljeza i ubice Toma Riplija, koji, nemajući gde da uzmakne posle ponuđenog zadatka (da ponovo postane pomoćno osoblje u nekoj radnjici?), roni u opasnu igru skrivalice pred očima celog sveta. A ko bi posumnjao u ovo biće bezazlenog osmeha, iako je neprekidno pod nadzorom italijanske policije. Ovi pak imaju ozbiljnu prepreku: dečačka bezazlenost Toma Riplija ne zadovoljava stereotipe o zločincu.

I tu se iskazuje narativno majstorstvo Patriše Hajsmit. Sunčana Italija pedesetih,vespe, dolce vita, samo koju godinu posle velikih razaranja i oskudice, opojna atmosfera čulnih izazova, potpuno po strani od noar-romana tadašnjih majstora krimi-priča, Dešijela Hameta, Rejmonda Čendlera, Džejmsa Kana. Policija dva puta maltene zgrabi za vrat Toma Riplija, ali ovaj koristi glupost i lenjost čuvara pravde i uspeva da im umakne. Za razliku od svih drugih unaokolo, Tom Ripli je odista talentovan i, sad mu nema druge, on igra igru svog života.
Što je najčudnije, kao što se po pravilu događa u susretu sa majstorima trilera, čitalac diskretno navija za Riplija. On nije Balzakov junak iz „Šagrinske kože“, psihološki mu je bliži Vajldov Dorijan Grej, s tom razlikom što svoj imaginarni portret nije morao da skloni iza nekog ormana.

Kad ponovo čitate roman Patriše Hajsmit o životnoj drami Toma Riplija, on vam deluje ljudski celovitije i ubedljivije od svih okolnih junaka sa bogatim pedigreom i tobožnjim građanskim ugledom. I pošto je svet ispunjen zlom i moralnom trulošću, negativni junak kod pravih pisaca uvek ima čitalačku naklonost, kao što je recimo slučaj sa Herijem Lajmom iz Grinovog „Trećeg čoveka“ i Mišelom Poakarom iz Godarovog „Do poslednjeg daha“. Tom Ripli nije slučajno iskočio iz Pandorine kutije imaginacije Patriše Hajsmit. Da u njemu nije prepoznala svog dvojnika da li bi mu se još četiri puta vraćala?