1
Italijanski film "Pinokio" reditelja Matea Garonea.
Kakvo iznenadno, prijatno iznenađenje! Sa priličnom nelagodom sam krenuo ka beogradskoj Kombank dvorani (moj omiljeni bioskop, izvrsne projekcije, središte grada, čisto i sigurno mesto), najraniju verziju filmske bajke o nestašnom dečaku, isklesanom u drvetu, gledao sam u dečačkim danima, “Pinokio” (1940) iz zlatne epohe velikog američkog crtača Volta Diznija, zabavno i poučno. A potom i još desetak verzija iste priče, uglavnom isti poučni smer, ali beskrajno osrednje i tugaljivo dosadno.
Ovoga puta nadu mi je ulivalo ime jednog od najboljih italijanskih filmskih autora, Matea Garonea (1968), uz bok Paolu Sorentinu (“Velika lepota”) i Đuzepeu Tornatoreu (“Ćinema Paradizo” – što bi se reklo, filmski raj). Garone se probio oštrim i beskomopromisnim filmovima kao što su “Gomora“, surova priča o borbi mafijaških gangova na jugu Italije, s vezama sve do nacionalnog parlamenta i vrhova vlasti (kriminal i vlast, plodna simbioza koja uspeva na mnogim stranama). “Dogman”, mračna priča o životu na dnu gradskog predgrađa, gde ulično nasilje, ubistva iz sitnih računica čine sumornu stvarnost svakodnevice. Kao da je istorijsko seme italijanskog neorealizma ponovo krenulo da daje gorke plodove.
I autor sa tako moćnom biografijom načinio je film “Pinokio” (125 min.), koji je najpre uzburkao duhove ove godine na Berlinalu. Radeći po sopstvenom scenariju, Garone se najpre vratio strukturi i duhu dela italijanskog pisca druge polovine 19.veka, Karla Kolodija. Ovaj pisac (1826-1890) je u novinama, u nastavcima objavljivao doživljaje svog malog junaka, a onda je 1983. stigao roman koji je doživeo senzacionalan uspeh, preveden je na tridesetak jezika u dvestotinak zemalja. Veliki estetičar Benedeto Kroče je delo svrstao među vrhunce italijanske književnosti, utvrdivši da je to najčitanija knjiga na svetu posle Biblije. Možda se nešto u međuvremenu promenilo, ali to nije bitno.
U vremenima do Pinokija, bajka kao književna vrsta nije stavljena u geto dečje književnosti, to je kasnije izmišljeno, pošto su klasične bajke Francuza Šarla Peroa, nemačke braće Grim, danskog genija Hansa Kristijana Andersena pisana za odraslu decu i osetljive. Prve verzije dela ovih pisaca, kao i njihove prethodnice, narodne bajke i maštovite umotvorine, bile su surove, sa teškim prizorima zlih sila (babe su tamo gurane u peć da izgore, vuk je najpre pojeo baku kojoj se pošlo u posetu, devojčica sa šibicama umre na pločniku, pod naletom jutarnjeg mraza…)
Kasnije su ove bajke iz tobož pedagoških razloga, umekšane, pripitomljene i stavljene u pregradicu – za malu, dobru decu.
To se dogodilo i sa Kolodijevim romanom, jer je njegov junak, drveni lutak Pinokio istrgnut iz prikaza doba u kojem se događa priča, ubogo i sirotinjsko mestašce u kojem živi ostareli stolar i duborezac Đepeto. Mali lutak sa prvim zracima živote i slobode krene da se ponaša svojeglavo, srlja iz jedne nevolje u drugu, a najvažnija mu je osobina po kojoj je jedino i upamćen – laže neprekidno, i onda ga otkriva nos koji narasta izdajnički.
Prva filmska verzija “Pinokija” nastala je još 1911, potom se ređaju mnoge, na filmu, u tv-dramaturgiji, na radiju, u stripu, Pinokio postaje kultni junak za laku zabavu i dosadnu pedagogiju. Potpuno su zanemareni i odgurnuti u stranu Đepeto i ono što je životni okoliš u koji je pisac smestio svoju fantazmagoriju.
Pre Garoneovog filma poznati italijanski komičar i reditelj, oskarovac Roberto Beninji je 2002, snimio spektakularni zabavni film o Pinokiju, sam Benjini je igrao malog junaka, film se pretvorio u praznu i promašenu egzibiciju, kao promašaj bez premca. U Garoneovom filmu Roberto Beninji igra Pinokijevog oca Đepeta, svedeno i potresno, bez uobičajenog izražajnog registra ovog zabavljača.
Vrativši se izvornom Kolodijevom tekstu Garone u svom “Pinokiju” maštovito prikazuje sirotinjsku Italiju u kojoj se rađa njegov junak. Đepeto je osiroteli zanatlija koji ne može ni za hleb da zaradi, muva se po kafanama, uspeva da iskamči nešto hrane gde preostane.
I onda u selo pristiže putujuće marionetsko pozorište (lutke pokretane koncima), Đepeto ugleda među lutkama dečaka i priseti se u svom jadu da bi i on mogao da u drvetu iskleše svog sina! U njegovom je susedstvu prodavac rezanog drveta, koji odjednom otkrije kako se jedna cepanica polako kreće – kao da neki duh u njoj prebiva! Sav prestrašen, rado Đepetu poklanja ovaj komad drveta, đavo ga odneo.
I tad počinje jedno od čuda ovog filma, pratimo kako se iz drveta, napornim i pipavim klesanjem pomalja lik budućeg dečaka, koji će na kraju i progovoriti. Sav izbezumljen od sreće starac istrčava na ulicu, kao pomahnitao viče “Dobio sam sina”, a bunovne komšije mu odgovaraju: “Pa šta, naše kuće su pune dece”.
U prvoj prilici kad otac izađe negde, Pinokio se primakne vatri da se ogreje, zadrema i probudi se uspaničen: izgoreše mu noge. Otac sinu ponovo izdelja noge.
Već u ovim uvodnim sekvencama shvatimo da uz prikaz turobne italijanske selendre, glavna tema filma postaje ono što su i Dizni i svi potonji autori u svojoj zabavljačkoj euforiji zanemarili: tema očinstva. A tu je i potonji razlog mnogih kasnijih Pinokijevih nevolja – on je preskočio deo detinjstva i odrastanja, kao osmogodišnji dečak on bez ikakve mentalne pripreme srlja na sve strane i sve prima zdravo za gotovo.
Zato, kad ga otac, sav presrećan što je za bukvar založio svoj jedini ogrtač, odvede u školu, Pinokio prvom prilikom umakne da oseti dašak slobode. Otac ga jedva pronađe, ali uskoro u grad ponovo dolazi lutkarsko pozorište čuvenog Manđafuokoa (ime je u prevodu: gutač vatre), Pinokio ulazi u svet lutaka, primeti svoju sabraću po drvetu i odmagli u svet. Dok ga snalaze razne nevolje, vešaju ga, opljačkaju mu nešto dukata, pretvaraju u magarca, njegov otac traga za njim, sve dok se ne nađu posle Pinokijeve stečene mudrosti da razlikuje dobro od zla (dva puta ga spasava Čarobna vila koju igra omiljena glumica Franka Otona – Marina Vaš).
Garone je pronašao fascinantan vizuelni način da spoji grotesku i prizore strave sa osećajnom stranom priče o ocu i sinu. Pinokija igra dečak Federiko Jelape, sa neverovatnom suzdržanošću i maskom koja pokazuje strukturu drveta. Svi likovi koje susreće Pinokio, životinje sa antropomorfnim obeležjima, Cvrčak, Mačak, Lisac, Puž, Orangutan kao sudija, sabraća iz Manđafuokove družine, oživljeni su uz pomoć sjajnih glumaca sa maštovitim maskama i vizuelnim naznakama.
Narastanje Pinokijevog nosa, na čemu se u svim prethodnim adaptacijama do bola issistiralo, događa se samo u trenutku kad dobroj vili počne da prede izmišljotinu. Ona mu kaže: “Čim lažeš nos počinje da raste”. I onda mu na džinovski nos sleti jato detlića koji nosu vrate prvobitni oblik. No kad u nekim opasnim situacijama, na sudu pred nepravednim sudijom u obliku orangutana, ili u susretu sa razbojnicima počne da izmišlja boreći se za život, nos mu ne narasta. Time nam se daje na znanje da neki oblici laži predstavljaju dozvoljiv način socijalizacije.
Direktor fotografije Nikolaj Bruel je ovoj bajci podario pastelne tonove, u deonicama bez nasilja, i jarke kolorističke kontraste (a la Karavađo) pri pojavi mračnih sila koje vuku ka propasti. Kad Pinokio, još nezreo da shvati kako ništa ne pada s neba, krene da sanja o Dembeliji, doživi neželjeno – osvane u obličju magarca. Iz ove klopke ga spasava dobra vila i on to više neće zaboraviti.
Na kraju, našavši izmorenog i skrhanog oca, Pinokio pristane da u oblišnjem gazdinstvu vrti dolap, kako bi dobio kofu mleka. I onda se pojavljuje pravo lice dečaka ispod obrazine (elegantna upotreba digitalne tehnologije je tajna ubedljivosti), Pinokio više nije lutak već običan dečak poput svih drugih. Cena preskakanja godina detinjstva je plaćena. Ali u ovom novom životu više nema dobre vile, svi ostali izazovi i iskušenja sada će imati nova obličja.
Smenu dramatičnih prizora od kojih vam se ledi dah, i mirnih landranja po pustarama i nastambama italijanskih predgrađa prati veoma funkcionalna muzika Darija Marijanelija, tu i tamo sa tonskim bojama koje nas podsećaju na felinijevsku muziku majstora Nina Rote. Nešto slično smi videli i u filmu Montipajtonovca Terija Gilijema “Braća Grim”.
Pitali su me već ovih dana, da li je ovaj film i “za decu”. Ha, naravno, ona nisu gluplja od nas. Ukoliko uspete da ih odvojite od video-igrica i “pametnih“ telefona. Kad sam izlazio iz dvorane, znatno ispunjenije nego pre nedelju dana, ispred blagajne zapazim veliki red Pinokijevih vršnjaka, sa dve nastavnice. Upitah, da li su došli da vide Pinokija. Ne,rekoše mi, neki film sa brzinama. Dobro, imaju vremena za popravni.
