Piše Milan Vlajčić: Mišel Pikoli – gospodin Sinema

„Prividno tih i čak povučen, imao je konsistentnost koja obeležava važne filmske glumce i osposobljuje ga da pronađe nešto od samog sebe u svakoj ulozi, bez napora,“ to je o francuskom glumcu Mišelu Pikoliju, koji je preminuo u 95. godini, zabeležio američki kritičar Dejvid Tomson u svom čuvenom „Biografskom rečniku filma“.

Igrao je Pikoli u dvestotinak filmova, u rasponu od velikana do mladih snaga kojima je plemenito nudio svoju pomoć. U tišini i bez prisustva javnosti Mišel Pikoli (1925-2020) je sahranjen u francukom seocu Sen-Fibler-sur-Rize. Kako javlja AFP, preminuo je posle srčanog udara, na rukama supruge i dvoje dece.

Jednu od poslednjih, neodoljivih uloga ostvario je u elegantnoj komediji Nanija Moretija „Habemus papam“ (Dobili smo papu, 2012), u kojoj je sa samo sebi svojstvenom lakoćom i neodoljvom elegancijom odigrao papu koji, u poznim godinama i sa tragom demencije, krene kroz Rim i izgubi se u masi, dok ga na trgu Svetog Petra čekaju na svečanoj inauguraciji.

Pre toga, u veličastvenom filmskom eseju rediteljke Anjes Varda, povodom 100. godišnjice filma, „Hiljadu i jedna noć“ (1995) odigrao je junaka koji se, jednostavno – zove Gospodin Sinema.

Četiri puta je radio sa Luisom Bunjelom koji mu je za života, mimo svog običaja, uputio najveća priznanja. U filmovima „Dnevnik sobarice“ (1964), „Lepotica dana“ (1967), „Mlečni put“ (1969) i „Fantom slobode“ (1974, oproštajnom), Pikoli je suvereno predstavio skalu junaka koji uprkos građanskoj eleganciji i etikeciji isijavaju požudu i neprikriveni izazov građanskoj hipokriziji.

Rođen u italijanskoj porodici muzičara (violinista i pijanistkinja), Pikoli je prvih petnaestak godina prilježno krčio put na pozornici i filmu igrajući sporedne uloge, da bi zabljesnuo u prekretničkom Godarovom „Preziru“ (1962), našavši se u krugu zvezda kao što su Fric Lang, Brižit Bardo i Džek Palans, u filmu o filmu u kojem se evocira sudbina Homerovog junaka na farsičan način. Pikoli igra anonimnog i smušenog pisca scenarija i muža filmske lepotice (B. Bardo), u filmskom projektu koji – iako je reč o sudbini homerovskog junaka Odiseja – beskrupulozni američki producent (Džek Palans) pokušava da pretopi u petparački film stripovske ikonografije.

U Bunjuelovim filmovima, ispunjenim nadrealnim obrtima i snovima sa prozirnom pohlepom, Pikoli se najpre predstavio u liku dokonog i bludnim instinktima opsednutog zeta koji prati svaki korak sobarice (Žana Moro), gledajući da je negde u pomrčini pritisne uza zid.

Ko je gledao ovaj Bunjuelov ep o truleži francuske buržoazije uoči Drugog svetskog rata, shvatio je zašto je Pikoli u veličanstvenom opusu ovog autora imao počasno mesto.

Igrao je u filmovima najznačajnijih autora novijeg filma – kod Žaka Demija, Alena Renea, Koste Gavrasa, Marka Fererija, Alfreda Hičkoka, Bertrana Tavernijea, Žana Renoara, Anri-Žorža Kluzoa, Renea Klemana, Iva Alegrea, Marka Belokija, Luja Mala, Etora Skole, Jeržija Skolimovskog, Raula Ruiza, Manoela de Oliveire, Tea Angelopulosa…

Čak i kad to nisu bili najbolji filmovi u ukupnom autorovom opusu, Pikoli je uvek bio jedan od najozbiljnijih izazova da se ovi filmovi pažljivo osmotre. Sa kontroverznim rediteljem Markom Belokijem, Pikoli je ostvario možda najbolje u svojoj glumačkoj putanji.

U filmu „Dilindžer je mrtav“ (1969) Pikoli daje naslovnog junaka mimo uobičajene holivudske matrice o ikonografskoj gangsterskoj sudbini. A u filmu „Veliko ždranje“ (1973) on sa Marčelom Mastrojanijem, Ugom Tonjacijem, Filipom Noareom i Andreom Fereol priređuje žestoku hedonističku gozbu koja se završava pojedinačnim smrtima. Tu se ne zna ko je bolji i veličanstveniji, dok traje ova zastrašujuća parodija buržoaske nezasitosti.

Velika ironija je da Pikoli nikad nije osvojio nagradu Cezar (francuski ekvivalent za američkog Oskara), uprkos četiri nominacije. Ne verujem da je tome za života pridavao nekakvu važmost. Imao je pametnija posla od merenja svoje sujete.