Piše Milan Vlajčić: Klasa Tarkovski - kritika filma "Pritka"

Prva jesen u oslobođenom Lenjingradu, to je pismena napomena pre prvog kadra. A to će reći, rat još nije završen, pala je višegodišnja opsada nacističkih divizija koja je „severnu Veneciju“ besomučno bombardovala sa zemlje i iz visine, narod je od gladi umirao na ulicama, ulažući poslednje snage da izdrži pritisak okruženja.Mimo svih očekivanja, film mladog reditelja i pisca scenarija (saradnja Aleksandra Terehova) Kantemira Balagova (rođen 1991.) stavlja u zagradu celinu ratnih zbivanja na Istočnom frontu, izbegava retoriku o ratnim podvizima, nijednom rečju ne pominje se veliki vođa Josif Visarionovič, pa ni bilo koje ime iz sovjetske vrhuške. Ovde je samo reč o intimističkom filmu o dve mlade bolničarke u vojničkoj bolnici za ranjene i umiruće.

I odmah da kažem, reč je o jednom od najboljih filmova iz prethodne godine, delu koje vas hvata za gušu i srce svojom užasavajućom lepotom, prikazom ljudskih sudbina kakve smo dosad nalazili u opusu majstora koji se zovu, Aleksej German, Andrej Tarkovski i Bela Tar, da tu zastanem. I nije čudo da je prošlog leta na Kanskom festivalu film osvojio najviše priznanje za elitni program „Izvestan pogled“, dobio nagradu međunarodnih kritičara FIPRESCI kao najbolji film festivala u celini, da ne pominjemo da je nakon toga osvojio vrhunske nagrade u svim kategorijama (režija, fotografija, gluma) na desetak najznačajnijih svetskih festivala nezavisnog, autorskog i art-haus filma.Pre nego što se pojavi prvi prizor, čujemo hropac, gušenje, astmatično disanje devojke Ije (fascinantna i nezaboravna Viktorija Mirošnjičenko), koja u vojničkoj vešernici doživljava katatonični napad - ukočenost. Njene drugarice pokušavaju da je prizovu, ali kažu, proći će je. I prođe je, ali će se povremeno vraćati, jer je zbog ove traume povučena sa fronta posle povrede glave i određena za rad sa ranjenicima i bolesnicima od kojih nekima neće biti spasa.Iju zovu od milošte Pritka, trščica, jer je lomna u telu i visoka, uz to, njena plava kosa i oči, pomalo albino, podsećaju na harizmatičnu Tildu Svinton.Njen petogodišnji sin Paška ceo dan provodi sa majkom u bolnici (a kome da ga ostavi!), s njim se zabavljaju ranjenici, ubogi i osuđeni na smrt. U jednom trenutku grupa pacijenata zabavlja Pašku mijaukanjem, i onda ga jedan pita: kako laje pas?Paška je zbunjen, a drugi dodaje: kako bi dečak znao, kad su svi psi već pojedeni! To je u filmu jedina direktna napomena o tragičnim prizorima u izgladnelom Petrogradu. Samo nekoliko sekvenci prikazuju sumorni izgled poraženog i urušenog grada, drama se odvija u četiri zida, sagledana iz ugla glavne junakinje.https://www.youtube.com/watch?v=-2K0_PfthrYI onda se dogodi nešto užasno: igrajući se sa sinom Pritka ga zagrli, dobija napad ukočenosti, i u dugom, gotovo za gledaoce nepodnošljivom prizoru, ona nehotimice udavi dečaka. Pojavljuje se njena drugarica sa ratišta Maša (podjednako fascinantna, i takođe debitantkinja, Vasilisa Pereljgina), tad doznajemo da je ona krenula na front kao snajperista, posle muževljeve smrti, ostavivši Pašku na čuvanje Pritki.Od tog trenutka njih dve, vezane sudbinom dečaka i bedom unaokolo, probijaju se kroz život, boreći se da svoju emotivnu vezu, inače razgranatu u velikom rasponu, sve do erotskih malih tajni, sačuvaju u atmosferi malih i velikih kompromisa. One naravno nisu svetice, popuštaju pred nekim mladićima koji donose voće i mesne proizvode. U bolnici koju vodi lekar Nikola Ivanović, samopožrtvovani i duševni čovek (u tumačenju doajena ruske glume Andreja Bikova) ima i malih radosti, ali i potresnih situacija (sestre diskretno sudeluju u samoubilačkom planu mladića bez ikakve nade da se spase doživotnih patnji).Sve ovo navodim kao okvirnu podlogu na kojoj Maša, koja je izgubila sina, moli Pritku da nađe nekog muškarca i rodi novog dečaka, za nju.Ova prodorna priča o ljubavi, žrtvovanju i solidarnosti sa onima koji to zaslužuju, ostvarena je sigurnim narativnim sklopom (priču je reditelj preuzeo iz dokumentarne proze nobelovke Aleksejeve), stilskom čistotom koja ovoj neobičnoj priči obezbeđuje punu ubedljivost. Dugačkim kadrovi omogućuju svim likovima, sve do uzgrednih učesnika igre života i smrti u strašnim bolničkim uslovima, da doprinesu gotovo dokumentarističkoj verodostojnosti celine. Pored ovog usporednog ritma filmske naracije, reditelj koristi fotografiju na gotovo slikarski način: odnos osvetljenih delova i senki obogaćen je nametanjem zelene boje (Pritka uvek ima nešto zeleno na sebi) i crvene (koja najčešće podvlači Mašinu borilačku energiju), dok preostali deo kadra pripada preovlađujućim braonkastim nijansama. To je bilo moguće izvesti uz fascinantnu direktorku fotografije Kseniju Sevedu.

Nisam slučajno pomenuo Tarkovskog kao uzor, jer je Balagov, inače učenik Aleksandra Sokurova,svojim negovanim rukopisom i delikatnim odnosom prema tajnama ženske duše mene podsetio na „Ogledalo“, u kojem se lik majke izvlači iz poetske senke na neurotičnu klizavicu straha od greške u vremenima kad je gulag bio opipljiva strepnja.Gledao sam „Pritku“ još dva puta i sada sam siguran da u ruskoj kinematografiji, koja se poslednjih godina upinje da dosegne žanrovsko obilje Holivuda, duh velikih majstora (uz ranije pomenute, dodajem fascinantne Larisu Šepitkovu, Alekseja Balabanova, Elema Klimova, Sergeja Bodrova, potražite ih na guglu) u Balagovu ima dostojnog nastavljača.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram