2
Za Jugoslaviju bi bilo čisto samoubistvo da se otvoreno suprotstavi Hitleru. Da bi ubedio Berlin da je Stojadinovićeva smena imala isključivo unutrašnje jugoslovenske razloge i da nipošto ne znači otklon od Nemačke, Pavle nalazi uverljiv argument: on šalje Stojadinovićevog najboljeg čoveka i najužeg poverenika kao jugoslovenskog ambasadora kod Hitlera – Ivu Andrića.
Piše: Mihael Martens
Krajem marta 1939. Andrić je proglašen za „vanrednog poslanika i opunomoćenog ministra pri kraljevskom poslanstvu“. On stupa na službu u Berlinu 10. aprila. Samo tri dana ranije obistinila su se strahovanja Jugoslavije pred Italijom: italijanske trupe napale su Albaniju. Niko u Rimu ni ne pomišlja na to da Albaniju podeli sa Jugoslavijom. Musolini ovaj trofej želi samo za sebe. Albanija je posle Čehoslovačke druga žrtva nemačko-italijanske osovine. U Beogradu su sada, kao i u drugim evropskim gradovima, sigurni da će se rat proširiti i na druge zemlje. Andrićev najvažniji zadatak u Berlinu jeste da preduzme sve da Jugoslavija ne bude jedna od tih zemalja. To se 1939. godine još čini kao rešiv zadatak. Hitler nema nameru da napadne Jugoslaviju, naprotiv: on se udvara toj državi, želi da je integriše u svoj savez. Zbog ovoga Andrić uživa naročitu naklonost nemačkog firera kada je 19. aprila 1939. primljen na predaju akreditacije. Ovaj susret je zastrašujuće izrežiran prema zamislima Hitlera i njegovog arhitekte Alberta Špera: Andrić je jedan od prvih diplomata koji akreditaciju dobijaju u novoj Rajhskancelariji, završenoj samo nekoliko meseci ranije. Sa svojim salama veličine fudbalskih terena i prostorijama dugim kao ulice, ova raskošna građevina je nagoveštaj Hitlerovih predstava o veličini buduće „Germanije“, prestonice sveta.
Pre nego što će stići do Hitlerove „radne sobe“ od četiristo kvadratnih metara, Andrić mora da prođe kroz mermernu galeriju dugu skoro 150 metara. Nakon puno mermernog sjaja i beskrajnih kolonada, jugoslovenski kraljevski izaslanik iz Višegrada staće pred tada najmoćnijeg čoveka na svetu. Ovo je znamenit susret dva
bivša podanika Habzburške monarhije. U svojoj knjizi Moja borba Hitler je ubice Franca Ferdinanda u Sarajevu nazvao „slovenskim fanaticima“. Nije poznato da li je on pre svog susreta sa Andrićem informisan o tome da će se uskoro rukovati sa jednim od tih „slovenskih fanatika“ (i školskim drugom ubice iz 1914. godine).
Srpski poznavalac Andrića Dušan Glišović ubedljivo je sažeo istorijski značaj koji se zgusnuo u ovom susretu: „Pucanj Principa u nadvojvodu Ferdinanda 28. juna 1914. označen je kao povod za početak Prvog svetskog rata, čiji su nerešeni sporovi zaraćenih strana doveli do izbijanja njegovog nastavka, Drugog svetskog rata, koji je okončan Hitlerovim pucnjem 30. aprila 1945. sebi u glavu. Andrić je bio jedini čovek koji je lično upoznao obojicu.“
U Nemačkoj o ovom susretu opširno izveštava Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), a u Jugoslaviji Politika.
…
Felkišer beobahter sutradan javlja: „Firer je u sredu u novoj Rajhskancelariji u prisustvu rajhsministra za inostrane poslove Ribentropa uz uobičajeni ceremonijal primio novoproglašenog kraljevskog jugoslovenskog poslanika dr Ivu Andrića…“ Kaže se da je Hitler nakon prijema proveo „izvesno vreme u prijateljskom razgovoru“ sa Andrićem, pre nego što je poslanik uz vojne počasti pozdravljen. O čemu su to Hitler i Andrić „prijateljski“ razgovarali
nije poznato. Andrić o tome nikada nije govorio, a diplomatski izveštaj o tome do sada nije nađen u arhivima. Jugoslovenski novinar i pisac Maks Erenrajh-Ostojić decenijama kasnije pitao je književnika o susretu sa Hitlerom. Sudeći po njemu, Andriću su pre svega ostale u sećanju Hitlerove ruke: „Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi“, rekao je Andrić prema Erenrajhovom svedočenju. Kaže da je primetio da je Hitler malo niži od njega i ne tako impresivan kao u bioskopu.
„Da ste me tada pitali kakve ima oči – ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susreta ne pamtim toliko po njegovom pomalo amimičnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna i malo vlažna.“ Tek kasnije je iz biografija i raznih studija saznao da je Hitler možda već tada bio bolestan. „A još kasnije, kada sam se podsećao ovog susreta i stiska ruke, padala mi je na um jedna misao: možda je on, neumoljivi i agresivni diktator, bio pre posledica svoje bolesti nego svojih ideja […]“ Još samo jednom prilikom Andrić će se osvrnuti na Hitlera u kratkom televizijskom intervjuu 1972, kada na pitanje da li je radio kao instrument uticaja na mase bio moćno sredstvo ubeđivanja nemačkog diktatora, samo tiho odgovorio: Imao je Hitler i druga sredstva ubeđivanja.
Andrićeva uloga u potpisivanju Trojnog pakta
Dok Nemačka stalno pojačava pritisak na Jugoslaviju, dogodiće se jedna od srećnih okolnosti koje prate Andrićev život: iz pregovora, koji konačno vode ka pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, on je sistematski isključen. Kad komunisti budu preuzeli vlast, ovo će mu spasti karijeru, pa možda čak i život. Ali 1941. Andrićeva izolacija se, naravno, i drugačije očituje. Knez Pavle ga još uvek smatra „Stojadinovićevim čovekom“ kome ne treba verovati. Ovo važi utoliko više otkad je Stojadinoviću odredio kućni pritvor. U Beogradu je doneta odluka da se osetljivi pregovori sa Hitlerom ne vode preko izaslanika u Berlinu, nego preko posrednika Danila Gregorića, novinara koji tečno govori nemački, poštuje Hitlera, ima dobre kontakte u Berlinu i ubeđen je da budućnost pripada Nemcima.
…
Andrić 20. marta ministru piše drugo pismo, opet mešavinu žalbe i molbe za ostavkom, ovog puta još izrazitije. Andrić insistira na hitnoj potrebi promene ličnosti na položaju Kralj. poslanstva u Berlinu. Smatra za čast što ga je knez Pavle poslao u Berlin ali, kaže, danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja. – Nisam imao, kao što sam želeo, prilike da Vam sve te razloge iznesem usmeno, ali Vi me dovoljno poznajete da mi možete poverovati da sam posle ozbiljnog razmišljanja doneo ovu svoju odluku.
Da naglasimo: razlozi koje Andrić navodi u svojoj molbi da ga smene nemaju nikakve veze s tim da bi on odbijao pristup Jugoslavije Hitlerovom paktu. Sa tadašnjeg stanovišta svakako ne bi bilo mudro ostaviti pismene tragove ovakvog protivljenja, ako je ono uopšte i postojalo. Osim ovoga, Andrić je celim svojim bićem lojalni službenik, koji naredbe iz Beograda ne dovodi u pitanje, kako naglašava navedeni poznavalac Andrića Glišović: „U čitavoj diplomatskoj karijeri Andrić se nikada nije protivio izvršavanju zadataka. Sve je izvršavao revnosno, ostavljajući svoj lični stav i emocije po strani.“
Pročitajte još:
Da nije bio izuzet, zaključuje Glišović, Andrić bi sigurno učestvovao u razgovorima jugoslovenskog rukovodstva sa Ribentropom i Hitlerom i pratio sve pripreme pristupanja Trojnom paktu. Nakon rata se u Jugoslaviji, međutim, učvrstilo shvatanje da je Andrić 1941. iz protesta prema pristupanju zatražio da ga smene. Za pisca je ovo jedna vrlo prikladna zabluda, tim pre što je u posleratnom Beogradu živa još samo šačica ljudi koja zna kako je zaista bilo – a ti upućeni nemaju interesa da javno koriguju Andrića, pošto bi time i svoje uloge morali da obelodane. Zbog toga Andrić podstiče nastanak legende kako se on suprotstavljao jugoslovenskom pristupanju Paktu tako što o tome ćuti i čeka da okolnosti deluju u njegovu korist.
Ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu potpisan je 25. marta 1941. u dvorcu Belveder u Beču. Ovog puta Andrić je prisutan. Doušnici zaduženi za njega podnose izveštaj da je bio izuzetno dobro raspoložen (…)
Ali postoje i druge procene. Tako, na primer, Ulrih fon Hasel, koji je od 1930. do 1932. bio nemački ambasador u Beogradu, ostao je u kontaktu sa Andrićem, pošto ga Jugoslavija i dalje zanima. Fon Hasel, koji je u septembru 1944. osuđen na smrt zbog učešća u atentatu na Hitlera i pogubljen u Berlinu (…) piše: „Andrić je jako potišten.“ Da li je Andrić potišten zbog predstojećeg pristupanja paktu ili pak zbog činjenice da su ga prilikom pripreme sklapanja ugovora zaobišli (što Fon Hasel, naravno, ne može da zna), ne vidi se iz ovih zapisa.
…
Raul Bosi, rumunski ambasador u Nemačkoj, u svojim memoarima objavljenim nakon rata kaže da je atmosfera bila kao na parastosu. Bosi je tek pre deset dana stigao u Berlin, ali poznaje Andrića iz Rima. On piše da Andrić nije bio nimalo oduševljen pristupom Jugoslavije Trojnom paktu, iako se prema nemačkim sagovornicima pretvarao da jeste. Naprotiv, Andrić se u poverenju žalio da je i Jugoslavija pala pod „nemački jaram“.
…
Andrićevo učešće u zaključenju nemačko-jugoslovenskog saveza na teret Grčke imaće posledica još deceniju kasnije. Godine 1951. JNA je u Beogradu organizovala izložbu o otporu nemačkoj okupaciji. U eksponate spada i jedna fotografija koja prikazuje Andrića prilikom potpisivanja sporazuma u Belvederu. On tu stoji s jednim poznatim srpskim novinarom, koji se smeje. Andrić će kasnije pričati da je ono što na slici izgleda kao veseli smeh u stvari bilo podrugivanje, jer su se on i taj novinar „podsmevali celoj toj cirkusijadi“. Osim toga, on je stalno pokušavao da prisutnim fotografima okrene leđa, da se ne bi sutradan pojavio u novinama na slici sa potpisivanja pakta – a tome se novinar smejao. „I onaj smeh koji je uhvaćen na toj slici na njegovom licu biće pre da je na moj račun, jer je video kako malo-malo pa promenim ’pozu’, samo da me ne bi uhvatili s lica u objektiv.“
O ovoj fotografiji izveštava i Milovan Đilas, koji je posle rata nekoliko godina bio jedan od najmoćnijih ljudi u komunističkoj Jugoslaviji. Postoji više verzija Đilasovih prikaza, ali u jezgru one ostaju iste: nekoliko dana nakon otvaranja izložbe na kojoj je izložena fotografija iz 1941. godine, Andrić ga je pozvao i molio da ga primi. Đilas je primio Andrića još istog dana. Ovaj mu je uznemireno rekao: „Znate, ta izložba… na jednoj slici sam i ja… tu visi slika na kojoj sam ja, prilikom potpisivanja pristupa Trojnom paktu… To je neprijatno, sada, nakon toliko vremena.“ Đilas je znao za tu fotografiju: „Uduberio se u svom fraku u svoj svojoj veličini… i bio utoliko uočljiviji na uvećanoj slici, pošto je bio sa strane ali u prvom planu. I zaista su na ovoj izložbi pale primedbe posetilaca poput: ’Vidi vidi, evo ga Andrić, to mnogi ni ne znaju…’“ Andrić je tražio da se njegov lik iseče iz te fotografije, a on, Đilas, odmah je zvao nadležnog generala. Taj je izdao naredbu da se cela slika odmah ukloni sa izložbe.
Ovo je očigledno urađeno temeljno. Ni u jednoj knjizi o Andriću ta fotografija iz 1941, ne samo kod Đilasa, nije odštampana. U vojno-istorijskom arhivu u Beogradu postoji fotografija trenutka potpisivanja Pakta u Beču. Na njoj se vidi dvadesetak muškaraca. U zadnjem redu desno jedno mesto je slobodno. Izgleda kao da je tu retuširanjem odstranjena jedna glava. Negativ ove fotografije se nigde ne može pronaći.
Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)
Priredila Miona Kovačević
Sutra: Ekselencija Andrić postaje drug Ivo
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare