1
Bio je kraj februara kada me je prijatno iznenadio jedan telefonski poziv. Iz Novog Sada su mi se javili ovogodišnji članovi žirija za Nagradu “Miroslav Antić“. Redom su mi preko telefona čestitali: Slađana Ilić, Bojan Vasić i predsednik žirija Miroslav Radonjić (stariji, jer postoje u Novom Sadu dvojica istog imena i zanimanja, pa da ne bude zabune).
Rekli su mi da sam ovogodišnji dobitnik ove lepe nagrade, za zbirku pesama “Mutni nagoveštaj kiše”, u izdanju Arhipelaga. Takođe su mi rekli da su odluku doneli jednoglasno i bez mnogo dvoumljenja. Najavili su mi da će se svečanost dodele održati sredinom marta. Ja sam njima odgovorila da sam veoma počastvovana, da nagradu naravno prihvatam, ali da nisam sigurna hoću li moći lično da prisustvujem uručenju, zbog epidemije. Pomenuli smo i mogućnost online uključenja. Ova nagrada se inače tradicionalno dodeljuje u Gradskoj kući Novog Sada u okviru manifestacije “Antićevi dani” i do sada su je dobili brojni ugledni pesnici. Zato je razumljivo da sam se obradovala ovoj vesti.
Međutim, nakon ovog poziva, nastupio je jedan dugotrajni tajac. Niko od organizatora manifestacije mi se nije javio, a iz medija sam saznala da je manifestacija odložena na neodređeno vreme zbog pandemije. U neformalnom razgovoru sa jednim od članova žirija saznala sam kasnije da se “tu desilo nešto čudno” kada je žiri organizatorima saopštio moje ime, te da je manifestacija hitno odložena.
To što je manifestacija odložena, to nije neobično, mnoge manifestacije su u ovo pandemijsko vreme odložene. Ali to što dobitnik nagrade nije zvanično proglašen iako je žiri odluku doneo, i što dobitniku ta nagrada nije, na ovaj ili onaj način, uručena, to je već neobično. Odluka književnog žirija je ili opovrgnuta ili stavljena na led, verovatno do sledeće godine, kada će nagradu dobiti neko podoban, za knjigu iz ove kalendarske godine.
Organizatori manifestacije “Antićevi dani” će, pretpostavljam, odgovoriti da je manifestacija samo odložena zbog epidemije korone, ali više je nego jasno da se ovde radi o onom nevidljivom, a tako jasnom spisku poželjnih i nepoželjnih pisaca. Moja se nagrada očigledno izgubila negde duboko u katakombama i podzemlju Petrovaradinske tvrđave. I tamo će verovatno i da ostane. Politika se, po ko zna koji put, umešala u odluke kulture. Biće to zanimljiva priča za budućnost, priča kojoj ćemo se jednom smejati. Nije mi ni prva ni poslednja takva priča, ali šteta bi bilo da ostane anonimna, i da se za nju ne sazna. Svesna sam da svojim javnim iskazivanjem zgađenosti nad svime što radi Aleksandar Vučić, kao i njegovi brojni novosadski epigoni, stavljam sebe na listu nepoželjnih. I nije mi žao zbog toga. Pitanje je časti biti na strani razuma, pravde i istine. Nagrade budu i prođu, a bruka traje doveka.
Jelena Lengold, 20. april 2021.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
