Piše Jelena Dergenc: O Rerihovim slikama u Narodnom muzeju

Kultura 04. jul. 202016:17 > 17:17
Podeli:
Nikolaj Rerih Foto: Artyom Geodakyan / TASS / Profimedia

Nikolaj Konstantinovič Rerih (1874-1947) slikar, pesnik, filozof, putnik, aktivista, stvarao je u stilu dekorativnog simbolizma dela prožeta duhovnošću i misticizmom koji su ga zaokupljali od najranijeg detinjstva. Njegova lična riznica nadahnuća bila je prepuna predanja, bajki, narodnih običaja, mitske prošlosti drevnih naroda, materijalne i duhovne starine različitih kultura.

Piše: Jelena Dergenc

Odrastajući u intelektualnoj sredini, u okruženju vršnjaka iz imućnih petrogradskih porodica, mahom stranog porekla, Rerih je rano došao u kontakt sa ličnostima koje će koju godinu kasnije osnovati prvi avangardni pokret u ruskoj umetnosti pod nazivom „Mir iskustva“ (Svet umetnosti). Ova grupa umetnika zalagala se za povezivanje sa kulturom Zapada, ali na način na koji bi ruska umetnost postala njen ravnopravni deo. Otvaranje i povezivanje sa aktuelnim tokovima u evropskoj umetnosti smatrali su neophodnim uslovom kako bi se rusko slikarstvo oslobodilo provincijalizma i izolacije u kojoj se nalazilo, dodatno sputano vladajućim akademskim normama. Svoj modernizam, u formalnom smislu, pripadnici „Sveta umetnosti“ ispoljavali su nastojanjem da razore tradicionalnu kompoziciju, kao i svođenjem figure na ornamentalno-dekorativni oblik. Prostor je na njihovim delima prikazan bez oslanjanja na perspektivu, što je činilo da predeli izgledaju kao kulise. Utisak beskraja koji su ostvarivali na svojim delima, trenutka zaustavljenog u vremenu i atmosfere koja prožima čitav prizor, odražavale su simbolističku ideju da tajanstveno i neopipljivo predstavljaju suštinu i dublji smisao. Ove odlike biće kasnije karakteristične i za Rerihovo stvaralštvo koje je snažno obeleženo misticizmom.

Pročitajte još:

Ova generacija umetnika ruske avangarde kojoj je pripadao i Rerih, naročito uspešno se ostvarila u oblasti teatra. Ličnosti poput Aleksandra Benua, Leona Baksta i Sergeja Đagiljeva bile su veoma angažovane u oblasti scenskih umetnosti koje su obuhvatale muziku, balet, scenografiju i kostimografiju. Najsnažniji izraz „Sveta umetnosti“, ruski balet, okupio je umetnike koji su postavili osnove modernog baleta. I za Nikolaja Reriha teatar je bio veliko nadahnuće. Radio je na scenografiji predstava koje je izvodio ruski balet pod vođstvom Đagiljeva, kao što je čuvena opera “Knez Igor” Borodina. Posebno plodna bila je njegova saradnja sa Igorom Stravinskim. Za njegovo delo “Posvećenje proleća” koje se zasniva na motivima paganske Rusije, ritualnim igrama i neobuzdanoj snazi prirode, u koreografiji Vaclava Nižinskog (Njižinskog), Rerih je izveo scenografiju i kostime.

Pripadnici „Sveta umetnosti“ pod snažni uticajem kulturnih tokova na Zapadu bili su istovremeno posebno nadahnuti ruskim narodnim stvaralaštvom koje je tih godina doživljavalo obnovu. Osnivanje umetničko-zanatskih kolonija u unutrašnjosti Rusije pod pokroviteljstvom pojedinaca, pripadnika ruske poslovne i intelektualne elite, podstaklo je okupljanje umetnika zainteresovnih za oživljavanje ruskog folklora i sakralne umetnosti kojma se pridružio i Nikolj Rerih. Ovo iskustvo i neposredan dodir sa različitim vidovima tradicionalne radinosti produbilo je u njemu afinitet ka pravoslavnoj duhovnosti kojom je bio zaokupljen u jednoj značajnoj fazi svog stvaralaštva. Međutim, Rerih se ubrzo trajno zainteresovao i za druge vidove duhovnog i transcendentalnog, poput budizma i šamanizma.

I Rerihova dela iz Narodnog muzeja, kao i celokupno njegovo stvaralaštvo, prožeta su simbolizmom i duhovnošću, a angžovanje u pozorišnoj umetnosti odražava se u nekima od njih kroz izrazit scenografski pristup i sklonost ka kostimografiji.

Najranija Rerihova slika koja se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, “Girgustan na Kavkazu” (1913) prikazuje planinske vence, jednu od velikih inspiracija ovog umetnika. Planine za Reriha imaju mitsku simboliku i nose, pre svega, smisao duhovnog uzdizanja. Planinski vrh mesto je gde se spajaju nebo i zemlja, te planine tako simbolizuju večnost i postojanost. “Girgustan na Kavkazu” najavljuje njegovu okupiranost temom planina kojom će se sve više baviti narednih decenija kada nadahnuće pronalazi na Tibetu i Himalajima.

Nikolaj Rerih, Zvonjenje, 1918 (1919 ?) © vl. Narodni muzej Beograd.

“Zvonjenje” (1919), “Manastir Sveti Sergije” (1922) i “Sveti gosti” (1923) pripadaju onom delu stvaralaštva za koje je Rerih pronalazio inspiraciju u pravoslavnoj duhovnosti. Zvon crkvenih zvona u ruskoj kulturi i nacionalnom biću ima posebno značajno mesto. Zvono je simbol slobode, a njegov bezvremeni zvuk koji se odražava u raskoši i harmoniji disonanantnih tonova predstavlja vezu između Boga na nebesima i vernika na Zemlji. Na svim ovim delima figure su krajnje stilizovane, svedene na simbol.

Nikolaj Rerih, Sveti gosti, u Srbiji od 1932. © vl. Narodni muzej Beograd

Umanjene i usamljene, one su, međutim, snažno povezane sa predelom u duhovnom jedinstvu kojim odiše čitav prikaz. Usmerene neretko ka vodenoj površini koja nedvosmisleno predstavlja znak unutrašnjeg pročišćenja, jasna su slika duhovnog okrepljenja i preporoda, a svetlosni efekti dati u izrazito simbolističkom ključu pojačavaju simboliku snažnog duhovnog iskustva. Upotreba zlatne boje ukazuje na uticaj ruske sakralne umetnosti sa kojom se Rerih posebno povezao radeći u umetničkim kolonijama Abramceva i Talaškina gde je ostvario svoja značajna dela ove tematike u duhu tradicije.

Nikolaj Rerih, Manastir Sveti Sergije, 1922. © vl. Narodni muzej Beograd

Za delo “Manastir Sveti Sergije”, obnovitelj monaškog života u Rusiji i jedan od najvećih duhovnika ruske crkve, sveti Sergije Radonješki, bio je snažno nadahnuće ovom umetniku. Na slici gde je svetitelj prikazan na samoj margini slike dominira širom otvorena kapija kroz koju se pruža pogled ka udaljenom manastiru. U Rerihovom slikarstvu bremenitom značenjima, vrata i kapije imaju snažnu simboliku. One označavaju duhovni napredak i traganje.

“Selo Beredndej” (1921) odjek je priča iz detinjstva o ruskoj prošlosti i o drevnim narodima, kao i umetnikovog afiniteta prema etnologiji. Mnogobožačko azijatsko pleme Berendej živelo je duboko u unutrašnjosti Rusije. Slikajući njihov ambijent Rerih je naglašavao arhaičnu, ali i bajkovitu i fantastičnu crtu predanja o ovom narodu.

Nikolaj Rerih, Selo Berendej, 1919, vl. Narodni muzej Beograd

Nacrti kostima za „Snjeguročku“ I i „Snjeguročku“ II (1921) deo su Rerihovog opusa iz oblasti pozorišnog stvarlaštva. Kao pripadnik pokreta “Svet umetnosti” Rerih je dao značajan doprinos ovoj oblasti. Pored scenografije, kostimografija je bila oblast u kojoj je Nikolaj Rerih takođe ostavio traga. Pozorišni komad kome je posvetio dosta vremena, bila je opera “Snjeguročka” Rimskog-Korsakova. Svojom mitskom pričom potakla je umetnika da stvori kostime u kojima se prepliću različiti uticaji stvarjući zajedno krajnje poetsku viziju drevnog naroda. U nacrtima iz Narodnog muzeja zapažaju se elementi drugih kultura koje su bile predmet interesovanja Reriha, poput persijskih.

***
Sedam slika Nikolaja Reriha iz Zbirke strane umetnosti Narodnog muzeja u Beogadu nastale tokom druge i početkom treće decenije 20. veka obuhvataju gotovo sve značajne teme i oblasti nadahnuća ovog umetnika zbog čega su reprezentativni odraz njegove poetike i stvaralštva.

Umetnost Nikolaja Reriha poslednjih godina ponovo pobuđuje interesovanje javnosti svojom mističnom atmosferom i ezoteričnim sadržajima zbog čega je potražnja za delima ovog umetnika sve značajnija, a njegovi radovi na aukcijama dostižu sume od nekoliko desetina, pa do više stotina hiljada evra.

(autorka je kustos Zbirke strane umetnosti Narodnog muzeja u Beogradu)

Komentari

Vaš komentar