0
Juliju sam upoznao slučajno, jednom ispred zgrade u kojoj živimo. To se desilo u Beogradu, a sad smo razgovarali u Skoplju, gde ona trenutno živi. Nisam mnogo znao o njoj pre ovog razgovora, skoro ništa, ali sam je čuo kako peva. Nisam je fotografisao tokom razgovora, jer nije bilo vremena za to. Fotografisao sam je posle, kad smo se sreli, ali bilo je mnogo kontra-svetla i ništa se nije videlo. Na kraju sam izabrao nekoliko njenih fotografija s instagrama. Ovako smo razgovarali.
Reci mi kako se zoveš i prezivaš.
Ja sam Julija Kasteluči.
Kasteluči?
Da.
Dobro.
To mi je prezime novo, od mog drugog muža. Ja sam se rodila kao Julija Đorđević. Onda sam se prvi put udala ali tada nisam menjala prezime. A onda sam se razvela, ček samo da se setim kad sam upoznala drugog muža… Malo pre nego što sam se razvela. To je fiktivan brak, mislim, platonski.
Ovaj drugi? Kasteluči?
To je Romeo Kasteluči, reditelj. Ovako, kad sam živela u Ljubljani, Petra i ja imale smo jedan artistički tandem, pravili smo performanse po gradu, i između ostalog, otišle smo i na jedan pozorišni festival u Italiju, ne znam kako se tačno zove grad. Specijalno smo išle da gledamo Treći rajh, premijeru te predstave koju je režirao Romeo. Mi smo htele da pravimo s njim jedan interaktivni performans. Htele smo da ga vidimo i pozovemo da legne pet minuta s nama na to ćebe…
Čekaj, ti tek upoznaješ njega ili se znate od ranije?
Nisam ga ranije poznavala. Premijera je bila gotova i mi smo ga tražile, htele smo da pet minuta legne s nama na naše ogrtače, imale smo ogrtače, ja zlatni a Petra srebrni, to su bili delovi naše uniforme. I mi smo našle njegovu menadžerku i pitale je da li možemo to da izvedemo. Ona nam kaže ne on ne izlazi iz sobe na dan premijere, on sedi tamo i pije šampanjac. Ja se tu duboko razočaram i mi taman da krenemo, e a mi smo osim ogrtača imale i uniforme u kojima smo bile u stvari sajber medvedi i jasno ti je sad da smo baš super skockane…
Jasno mi je.
I krenemo mi da odemo u još smo malo tu ispred crkve, jer predstava se igrala u crkvi, i vidimo Kastelučija dolazi, jer njemu je menadžerka rekla da su tu neke umetnice koje hoće da ga vide i on se čovek ipak spustio dole. I ja sad vidim ide Kasteluči kroz hodnik. Meni je on najbolji frajer na svetu. Moj omiljeni reditelj.
Kako izgleda?
Kao džambo džet. Preterano dobro. Elegancija jedna i prefinjenost, italijanska. E, i on nas pogleda i kaže – Nice dresses.
A vas dve zlatna i srebrna?
Da, i ispod haljine sajber medvedi. I ja mu kažem – Romeo, we love you, and I am real Julieta.
E pa vas dvoje ste stvarno Romeo i Julija.
Pa da. I tu se objasnimo da se ja stvarno zovem Julija a on Romeo, on se oduševi čovek, mislim bude mu zabavno sve to, kao što i jeste, i on kaže nešto – Lets get married! – nešto tako kaže, kao ispred crkve smo svakako, i slikali smo se i imam foografije i video i sve, i ja sam ti to uzela zdravo za gotovo. Znaš, nisam menjala prezime trideset godina, i računam dosta je bilo starog prezimena, sad ću da se prezivam Kasteluči, i to mi je sad u ličnoj karti, promenila sam.
Pa lepo. A taj zlatni ogrtač, to je ovaj isti što ti je sad preko kreveta?
Da, to je taj. To ću sad da koristim za performans, horizontala će da se zove, to je 21. juna, sad, a mesto, Daut-pašin amam, u čaršiji. To je vokalni performans, četiri sata pevam uspavanku, i svako ima svoja tri minuta, da legne pored mene na taj ogrtač, i ja mu pevam.
A dobro menjaju se ljudi?
Da, ali ja se ne menjam. Mantram tu uspavanku, svakome posebno. Nego da se vratimo na mog muža.
Ajde.
Pošto je to sve tako lepo ispalo, i mnogo mi se svidelo, ja sam to uzela kao koncept, jer kao što znamo, ja sam konceptualna umetnica. Ja sam ti se, ja Julija, platonski, artistički, udala za njega, Romea. I sad sam promenila prezime u ličnoj karti, jer računam dosta je bilo starog prezimena, hoću novo prezime, hoću novu karmu, i tako je Julija Đorđević postala Julija Kasteluči. E, u sklopu tog koncepta, sledeći put kad se sretnemo, ja ću da mu pokažem ličnu kartu i da mu kažem – Evo da te podsetim ko sam ja, pošto si ti sigurno zaboravio ko sam ja. Ali ja nisam zaboravila ko smo mi.
To će da bude zabavno.
Pa da. Ja stalno pravim da mi bude zabavno. Ja se time bavim u životu.
A odakle si?
Iz jednog drugog sunčevog sistema. Putovala sam dvesta hiljada svetlosnih godina i napravila good landing ovde na planeti Zemlji.
U Skoplju?
Ne, u Vranju, ali u Skoplju sam kod kuće. Mene je Makedonija izlečila.
Od čega?
Pa da ti ne dužim sad, mnogo mi je loše bilo jedno vreme, u neku sam depresiju upala, jedva sam se izvukla, ali sad sam super, tu u Skoplju.
Ozbiljno si se jedva izvukla?
Ozbiljno. Jedva. I svoj život delim na pre i posle toga. U tom smislu, do tada sam bila Julija Đorđević, a posle toga je nastavila Julija Kasteluči.
Kao što i dolikuje konceptualnoj umetnici.
Jeste, i sad sam umetnica koja živi od vazduha, i od mecene moje majke, i od zlatnih poluga što su mi ostavili đedovi i prađedovi. I stvaram, svaki dan stvaram.
Ali radiš i muziku za pozorište, tako sam čuo.
Da, najčešće za Beogradsko dramsko pozorište. Tamo mi je brat, Jug, ali ne Radivojević, nego Đorđević. Mi smo blizanci, on je deset minuta stariji od mene. Radim i muziku, ali radim i sve drugo što mi se radi. Moje je da stvaram, to sam shvatila.
A digitalimovina?
To znaš, to je moj profil na instagramu. To je moj privatni online muzej gde se arhivira stvarnost koju proizvode proizvođači stvarnosti.
To je nastalo iz profila skopjeradosttikebides, je l tako?
Da, to je bio ribrending. Skopjeradosttikebides je bio projekat koji je trajao dva meseca, gde sam ja imala kordinate po kojima sam se kretala, ne rehearsal, no repetition, direktna relacija s ljudima, ulazak u rizik.
Bilo je nezgodnih situacija?
Da, ali nikad nisam dobila batine ili tako nešto, sve se dobro završavalo, odnosno onako kako je trebalo da se završi. Rizik je bio deo koncepta.
Bile su i intervencije u prostoru, toga se sećam.
Da, bile su. Ja sam intervencija u prostoru. Sad ti sve pričam zbrda-zdola, treba nekako da konstruišemo ovu priču, da imamo neki redosled.
Ajde.
Ko sam ja? Ja sam vlasnica privatnog online muzeja koji se zove digitalimovina. Ja sam vlasnica SDB banke. To je Spiritual Dollar Bank, koja svakom korisniku daje karticu sa milion spiritualnih dolara. Ja želim da svi ljudi budu jednaki i zato sam otvorila tu banku. Jedino s tom karticom možeš da platiš ulaz na moj performans, ne postoji drugi način plaćanja.
A je l može još negde da se koristi?
Ja pokušavam. Evo u Veru sam probala nekoliko puta, ali izgleda da oni još uvek ne primaju tu valutu. Sad ću da ti pokažem kako izgleda ta kartica. Evo, ovo ti je prva koju sam izdala, sebi.
Zlatna. Odlično izgleda. I šta ti kažu u Veru? Je l provlače?
Neki provlače, gledaju me, ali provlače. Znaš, hoću malo da angažujem ljude. Ljudi nisu angažovani.
Čekaj, šta ti kažu stvarno kad im daš karticu?
Kažu neće. Ja kažem ne znam kako neće kad imam na kartici milion duhovnih dolara. I sad neki dan evo, žena mi kaže ja moram da zovem šeficu. Dođe šefica, gleda karticu i kaže pa ovo nema čip. Ja joj kažem molim vas kakav čip za duhovne dolare. I dobro, onda kažem ako vi stvarno ne primate duhovne dolare imam ja i karticu sa čipom. I tako to ide.
Pa uopšte ne ide loše.
Ma jok. E najbolji su mi taksisti. Uporni su, provlače sa svih strana, trude se i na kraju znaš, kažu mi, daj šta je ovo devojče, ja kažem ne znam, imam milion duhovnih dolara ne znam zašto neće, i onda kakvih dolara… I onda im kažem koja je priča.
Šta ti kažu kad im ispričaš priču?
Smejemo se. Nije mi se do sada niko naljutio, simpatično im je. Kažem ti, hoću da ih angažujem, emotivno ili kako god, da se nešto dešava. Dosadno mi je. Dosadno mi je da pričam odakle sam, šta sam završila, koliko imam godina, razumeš. Danas sam jedno, sutra sam drugo. Stalno sam vlasnica muzeja i banke, a evo najnovije sam naduvana kraljica estradne misli koja saopštava istinu. Naduvana sam jer imam ovu zlatnu krunu na naduvavanje, imam fejk zlatni mikrofon, evo ga, imam fejk zlatni plašt, to si video, i jedino pravo što imam u sebi je istina.
Koja je poslednja istina koju je kraljica saopštila?
No marriage, no divorce. E čekaj, sad sam se setila. Fleka je mnogo uticao na mene.
Koji Fleka?
Miomir Grujić Fleka.
Otkud njega znaš?
Ja sam njega našla kad je on već bio mrtav. Našla sam na jutjubu Šišmiš, emisije koje je on vodio na frekfenciji 92,5 i shvatila sam da sam ja njegova desna ruka. To što je on saopštavao, ja nastavljam da saopštavam, ja čuvam njegovu misao, oživljavam je.
A reci mi, kad naduvana kraljica sopštava istinu, je l to može bilo kad, može meni sad, može taksisti, ili ima neko vreme kad se to dešava?,-.-
Može na ulici, može bilo gde, ali najčešće se javlja na digitalimovini, jer ona ima i mnoga druga posla, osim da saopštava istnu.
Koja druga posla?
Na primer, često je futurolog, predviđa bright future.
Samo bright?
Samo bright. Ima svoje VR naočare na kojima piše, evo vidiš – Future will be beter.
Beter bez dva t.
Da, beter na makedonskom znači još gore.
Znam.
E pa, eto, važno je da se razumemo.
A rekla si mi da vas ima pet? Koja je peta Julija?
Alhemičarka. To je osoba koja običan dan pretvara u lep dan. Priđem nekom na ulici i pitam ga kako si, hoćeš li da ti ulepšam dan. I sad neko me gleda ovako, neko onako, ali ja imam prijatnu energiju, vidiš i sam.
Vidim.
E, i onda ja nešto otpevam. Ljudi različito reaguju, neki i plaču.
Dobro, ti stvarno lepo pevaš.
Pa da, nešto se dešava dok pevam.
Dešava se, tu nema šta. A koliko dugo pevaš?
In general ili tad na ulici?
Tad na ulici.
Minut, dva, tri, kako kad. Ervin Vurm ima jednu ediciju – one minute sculpture, to mi se mnogo sviđa. E referenca na Wurma je one minute sonic sculpture. Imam jednu ediciju koja mi se zove „umetničko spopadanje“ idem i spopadam umetnike na njihovim izložbama, pravim sa njima ilegalne saradnje, to mi je ultra zabavno. Vurma sam spopala na njegovom predavanju u muzeju savremene, sreli smo se na terasi ispred muzeja, i rekla sam mu da sam sonična skulptura i da mi se jako dopada njegova edicija one minute sculpture, a on je rekao, da mu je drago sto mi se ta edicija dopada. Stala sam ravno preko puta njega, uhvatila sam ga za ruke ispod laktova, i rekla sam mu, now close your eyes, i on je stvarno zatvorio oči i pitao me i šta sad, rekla sam mu da žmuri i da čeka, onda sam zapevala tu japansku uspavanku. To je trajalo dva minuta i onda je otvorio oči i reko, nice, nice, very nice… i pitao me: a šta si mi to pevala, kažem, japansku uspavanku, i on kaže znači htela si da me uspavaš, ja kažem da. Ja sam studirala i diplomirala pevanje, ali ne osećam se kao pevačica. Ja muziku doživljavam na drugačiji način. Mene zanima zvuk u svojoj fundamentalnoj formi. To što se dešava u mom telu dok pevam. Telo je jedna mašina, čudna. Ja kad pevam, nešto u meni struji, dešava se neki protok. Dok sam studirala, stalno sam razmišljala zašto ja ovo radim, zašto pevam. Kad sam shvatila da sam zvučna skulptura, a ne pevačica, ja sam se oslobodila. Oslobodila sam se svih etiketa, pravila, oslobodila sam se toga da sam diplomirani pevač, shvatila sam da pevanje počinje, tamo gde misaoni proces završava, i tako sam propevala. I zato sebe doživljavam kao pokretnu soničnu skulpturu, jer se i krećem, koristim samo svoj glas, nastupam acapella. Nisam se još našla s nekim na tom nivou, da možemo zajedno da nastupamo, mogu sa mnogima tra la la da pevamo i sviramo, da se provodimo, ali stvarno da pevam, to mogu samo sama.
Da nemaš kapi za nos slučajno?
Nemam, ali imam čaj od ružinih latica.
A odakle ti ta horizontala? Taj performans. Zašto ležanje, zašto uspavanka?
To sam sanjala. Snovi su mi sastavni deo stvaranja. Sanjala sam da ležim i pevam, i sećam se da ljudi stoje u redu, mnogo ljudi. Bila sam u bestežinskom stanju, u tom snu, a u Daut-pašinom amamu ćemo ležati na zlatnom ogrtaču, jer tamo nemamo bestežinsko stanje, još uvek. I znaš, ne vidim zašto bih morala da pevam stotinamaili hiljadama ljudi, ko je to odredio. Ako je u tebi za tri minuta probudim nešto, zašto moraš da budeš na mom koncertu sat ili dva, da čekaš pesmu, šta će nam orkestar. Ja imam svoj instrument, imam svoj zadatak, imam svoju dužnost. Tet-a-tet vokalni performans.
Nije ti teško ležeći da pevaš?
Ne. Mogu i naglavačke da pevam. Kad nađeš mesto odakle pevaš, svejedno ti je. Ja sam našla mesto odakle mi ide glas. Pevaću ti.
Je l gotov čaj?
Jeste. Evo. E setila sam se, ima još jedna Julija – najpoznatija nepoznata umetnica. To je Joko Ono rekla za sebe. Ona i ja delimo profesiju.
Znači volimo Joko Ono?
Obožavamo je. Najviše volim njene rane radove kad je bila u Fluxus kolektivu. Sad skoro je organizovala Imagine Peace akciju, i pozvala sve ljude da se priključe, ja sam se priključila. Po evropskim gradovima su bili video bimovi sa porukom Imagine Peace, a u Skoplju sam ja izigravala bilbord, jer ga nije bilo. Odštampala sam Imagine Peace, zalepila to preko celog lica i držala lampu da se osvetlim kao da sam pravi bilboard, i svaki dan sam bila na trgu u isto vreme kad su se i u svetu palili ti bilbordi sa tom porukom tačno u 20.22h. To sam postovala na insta i kad ono, Yoko Ono mi lajkovala post. To ću da uramim, taj screenshot. Čekaj gde smo stali? Šta sam ti pričala? Obožavamo je. Kad je organizovala ono Imagine peace i pozvala sve ljude da se priključe, ja sam se priključila. Po evropskim gradovima su bili video bimovi Imagine peace, a kod nas sam ja bila bilbord. Odštampala sam Imagine peace i svaki dan sam bila na trgu i to sam postovala i Joko Ono mi lajkovala post. Čekaj gde smo stali? Šta sam ti pričala?
Ne znam. Šta jedeš?
Ja već godinama imam isti doručak, ovsenu kašu, poridž. Nekad s bademovim mlekom, nekad s pirinčanim. Stavim i čokoladu, bananu, ili kakao, ili jagode, menjam dodatke, ali uvek ovsena kaša.
A je l jedeš meso?
Meso ne jedem od desete godine.
Ni jaja, ništa životinjsko?
Ne, ne, ali sad kad sam imala tu frkicu morala sam…
Da jedeš malo pileću supicu?
Ne, ne, ribu sam morala da jedem, kao omega 3 i to, tako su mi prepisali, ali sad više ne. Ne prija mi meso, muka mi je kad osetim miris mesa. Ja pevam za žive i nežive. Pokretna sonična skulptura drži koncerte za žive i nežive. Za nežive idem po mesarama i ribarnicama, tražim mrtve i pevam im opelo, znaš, niko ih nije pitao za njihov život. Oduzeta ima je sloboda a niko ih nije pitao za to. Ja želim da im odam počast, ja im pevam – So maki sum se rodil jas, so žalost jas ke si umram. – Kad vidim neko uništeno drvo, i njemu pevam. Držala sam opelo i životinjama u zoološkom vrtu. Žirafa zatvorena u dva sa dva. Imam snimak, pevam joj – So maaaaki sum se roooooodil jas – i znaš kako to izgleda, naslonila glavu pored moje, i sluša. Niko im nije odao počast, samo ih kolju i zatvaraju. A imam i koncerte za prazne stolice, pa za krompir. Imala sam sad koncert za dvaes osam stolica.
Gde si našla dveas osam stolica?
Pa tamo u Daut-pašinom amanu. Stolice možeš da nađeš gde hoćeš, ljude ne možeš da nađeš. Ja pevam pa ko čuje čuje. Kad se sonična skulptura kreće kroz grad, nikad ne zna ko je sluša, imaš vidljivi i nevidljivi svet, i zato ja uvek koristim priliku da zapevam.
Dobro oćemo li da pijemo taj čaj?
Da, evo, samo prvo moram da otpevam opelo čaju, ružinim laticama od kojih smo ga napravili. Sad ćeš da čuješ japansku uspavanku.
Je l ja treba nešto da radim?
Ne, ti samo uživaj, just be yourself.
(sad Julija peva Itsuki japansku uspavanku zatvorenih očiju, ja slušam, gledam je, prvo baš u nju, njeno lice, pa onda nađem njen odraz u mojoj šoljici čaja, pa je gledam u čaju)
Lepa si dok pevaš. Gledao sam te u čaju.
Pa zato sam ti lepa. Čaj od ruže budi u čoveku neko nadahnuće. To isto ti nudi i alkohol.
A je l piješ alkohol?
Ne, ali družim se s ljudima koji piju. Alkohol ti nudi slobodu, osećaj slobodu. Alkohol ti uradi ono što ti sam treba da uradiš, da se oslobodiš.
Ali kad postane navika, postane sam sebi svrha.
Navika je strašna stvar, to je kraj, tu se stvari završavaju.
Ali mnoge i počinju.
Počinju ako odustaneš od navike. Na primer razviješ novu naviku, da ne piješ. Onda počinje. Navika da piješ je kraj svega. Navika je kraj svega. Navika podrazumeva da misliš šta si radio juče, a juče je juče, a danas je danas, a sutra ne postoji. Ti piješ alkohol, je l da?
Da.
Probaj da ne piješ.
A ti baš nikad ne piješ?
Skoro nikad, ali kad pijem, pijem samo Lagavulin, 16 godina star.
Koliko popiješ?
Popijem flašu, napijem se, ili pola flaše, svejedno.
Koliko često se to desi?
Otkud znam, koliko treba. Dva puta godišnje možda, možda i ređe.
Kako ti je kad se napiješ?
Uživam. Kad se napijem, mogu u drvo da se zaljubim, i kad vidim da je do tog duvara došlo, idem kući i legnem da spavam. Ali to je toliko retko, to su incidenti, i zato može da bude čisto uživanje. Alkohol mora retko da mi se dešava da bi ostao provod. I mora da bude Lagavulin.
Šta sledeće radiš? Je l znaš? Imaš horizontalu u Daut-pašinom amamu, je l imaš još nešto?
Da, horizontala, a 7. juna počinjemo da radimo Mizantropa u BDP-u, i pevaću u jednom filmu, to je prvi folklorni horor, radi ga Aleksandar Protić. To je fiksno, a šta ću stvarno da radim svaki dan, ko to zna.
Reci mi samo još šta bi volela da ti piše na grobu, na nadgrobnoj ploči. Recimo da umreš. Šta da piše? Koje reči da ostanu posle tebe? U stvari evo, šta bi ti napisala tamo?
Opa. To je baš dobro pitanje, na koje ja nemam odgovor. Čekaj. Neka piše – Anđeli, ajde sad.
Bonus video: Glas, dirka, bas „Fragile“
