1
U knjizi Autostoperski vodič kroz galaksiju, negde na samom početku, čovek po imenu Ford Prefekt, u kafani, saopštava prisutnima da će uskoro biti smak sveta i da će se to desiti za dva minuta. Smak sveta se u ovom slučaju odnosio na uništenje planete Zemlje zbog izgradnje nekog puta. To nije imalo nikakve veze s tim da li je neko na planeti Zemlji bio odgovoran ili neodgovoran, dobar ili loš, nije imalo veze s pravdom i nepravdom, nego samo sa intergalaktičkom infrastukturom.
Vlasnik kafane ga pita da li postoji nešto što bi moglo da se učini da se spreči uništenje planete. Ford mu kaže da ne postoji. Onda ga pita da li svi treba da legnu na zemlju ili zauzmu neki drugi zaštitni položaj, jer je u pitanju katastrofa, a Ford kaže – Možete, ako to želite. – Na pitanje da li će to pomoći Ford kaže da neće, i ode iz kafane.
Pored svega što se dešava u toj knjizi, ja sam bio opčinjen baš tim događajem. Plašio me je i privlačio. Znam da sam u isto vreme želeo da stvari stoje baš tako i da uopšte ne stoje tako, da sve može da nestane iz nekog meni banalnog razloga. Jer znate, mislio sam se ja, mi ljudi pišemo pesme, slikamo, sviramo i pevamo, znamo za ljude i njihove postupke koji su nemoguće šmekerski a ipak su se desili i inspiracija su onima koji dolaze posle njih. Mislio sam da kad je moguće pocrveneti, plakati, kad je moguće biti sladak i naivan kao što ljudi mogu da budu, kad je moguće biti srećan i voleti, mislio sam da je nemoguće nestati. Ja sam, da vam pravo kažem, tada kad sam prvi put pročitao tu knjigu, mislio i da je nemoguće umreti. Kako sam sve duže živeo među ljudima, i sam sa sobom, primetio sam da mi ljudi i ubijamo, mučimo nedužne, ne crvenimo, lukavi smo, hoćemo da prevarimo, pohlepni smo i sebični. Silujemo. Kad sam u nekom trenutku shvatio koncept silovanja, pomislio sam da treba da nestanemo.
Kao što već i sami vidite, bio sam široke ruke u određivanju zašto treba ili ne sme da se nestane.
A meni je taj događaj iz knjige godinama nudio izlaz ali ga ja nisam video. U razgovorima sa ljudima mnogo pametnijim od mene, dešavalo se da dođemo i do te priče, i oni bi iznosili svoje mišljenje kojim sam ja uvek bio fasciniran, jer kad ti neko pametniji fino obrazloži zašto misliš to što misliš, ti nemaš druge nego da mu veruješ.
Međutim, ja bih uvek nekako zaboravio to obrazloženje i opet bismo ostali taj događaj i ja, sami. Tako je bilo sve do jednog dana u kafani, kad mi je Srđa rekao da je od svega toga najvažnija rečenica – Možete, ako to želite. – I još mi je rekao – Ne zaboravi da na koricama knjige velikim slovima piše – Bez panike!
Srđa mi je, po mojoj meri, odvojio bitno od nebitnog. To mi nije mnogo pomoglo, ali sam bio zadovoljan. Ništa nije bilo rešeno ali je za mene bilo nepobedivo nejasno, i ostavio sam tu priču po strani, sve do ovog proleća.
Proleće je ove godine poranilo u našem kraju, stiglo je u ponedeljak, prvog marta ujutru, kad sam odlučio da u šortsu izađem napolje. Čim sam navukao šorts, bacio sam pogled kroz prozor, preko mnogih krovova sve do Dunava, i video sam proleće kako preko Vilinih voda i Dorćola, kroz jednu veliku i dve manje ulice ulazi kroz naš prozor.
A ja sam ove zime skoro pa prestao da verujem u proleće. To što je do sada baš svaki put dolazilo posle zime, nije mi bila nikakva garancija. Mislio sam da ja ne zaslužujem proleće, pa da mi neće ni doći, iz raznih razloga kojim vas stvarno ne bih zamarao. Reći ću vam samo da je razloga za paniku da bilo toliko da od samog nabrajanja nisam ni stigao da paničim. Nedeljama sam bio prestrašen, ali nisam paničio. Napustio sam sva očekivanja, mada sam imao nadanja, ali to je, kao što već valjda svi znamo, druga stvar.
Proleće sam prepoznao po tome što je bilo neumoljivo. Pokorilo me je čim sam ga ugledao. Ja sam to nekako povezao sa one dve rečenice s početka, što mi ih je Srđa naglasio, ali sad da me ubijete ne znam tačno kako. Najverovatnije slučajno.
Napolju je bilo hladno, po golim nogama me je šibao vetar, drveće u prvoj desno je cvetalo, a ja sam na ćošku kupio buket ljubičica.
