2
Jutros je, oko jedanaest sati, bilo jedanaest stepeni. Izašli smo u susret suncu, koje je naše prozore ogrejalo, istina posredno, oko osam. Već u našoj ulici bila je gužva, preko Trga republike smo se nekako provukli, u Knez Mihailovoj se zaglavili i tamo smo obavili to nešto što je trebalo da obavimo, i pobegli smo. U kola i pravac u muzički parkić negde blizu Hotela Jugoslavija. Rekla nam je drugarica gde se nalazi, poslala nam je i slike i te slike su sve što smo videli od parkića.
Red za parkiranje pored hotela bio je dugačak pa smo tražili parking među zgradama preko puta. Mi i još mnogo ljudi. Ipak, mi smo mesto našli neverovatno brzo, pomoću ženske intuicije. Čim smo izašli na kej shvatili smo da su svi Beograđani i njihovi prijatelji tamo. Oni koji nisu hodali, trčali i vozili se, stajali su na sred puta i pričali, da ih hodači, trkači i vozači jedva obilaze. Dete nam je samo skočilo sa kolica i u patikama koje su poklon baš za učenje hodanja, učilo da hoda po betonu, travi i blatu, a mi smo prisluškivali. Svi su nam bili toliko blizu da nismo morali da se trudimo, samo je trebalo da slušamo.
Tri drugarice, oko četrdeset godina sve, jedna u pepito pantalonama i čuzmama do pola butina, kožnoij jakni i beloj košulji, druge dve u trenerkama i duksevima s kapuljačama, sve tri s naočarima za sunce, pričale su u glas.
Ma nemoj!
Ma da, je l znaš ti da je on na masteru sad?
Tek sad?
Pa bolje ikad nego ikad.
Jeste, ali ipak to ne može da se poredi s nama.
Ne može.
Kakve veze to sad ima? Ima dva braka i dvoje dece.
A je l’ sad oženjen?
Nije.
Pa lepo je što ima decu a da se nije ženio do sada to bi bilo sumnjivo.
Meni je i ovako sumnjivo.
Tebi je sestro sve sumnjivo.
Nije mi sve sumnjivo ali mogao je malo manje da se ženi.
Mogao je i više.
A ona, je l’ se zaljubila?
Ne zna žena gde je!
Ej, ne da se zaljubila nego samo o njemu priča.
Bolje o njemu nego o onom maminom sinu, on je s tetka Ljubicom gledao Parove.
Ljubica gleda Parove?
Onda je jednoj u trenerci zvonio telefon, ona se malo pomerila u stranu da priča, pa su sve opet počele da hodaju i više ih nismo čuli. Malo smo ih ogovarali, pa smo tražili nove ljude. Iz prve smo imali sreće, a onda sigurno petnaest minuta ništa, nije baš ništa, ali samo fragmenti, ili nije zgodno da zastanemo, ili nam dete završava u reci ili u bari, i jedino su nam dvoje bili zabavni, ona je sve vreme pričala, a on se evidentno trudio da je ne sluša, bilu su sa psom, njihovim ili njegovim, on je psu bacao tenisku lopticu na sve strane iz sve snage, a ona se trudila da uvek bude ispred njega.
On se ponašao, rekli bismo po govoru njegovog tela, izuzetno pristojno. Izgledalo ja da ga najviše na svetu zanima šta ona ima da kaže, ali tu je i pas koji treba da se istrči, i on sad pokušava da pomiri svoju želju da upije svaku njenu reč sa obavezom da se pas istrči po ovako toplom danu usred zime.
Nismo čuli skoro ništa osim ponekad nju koja ga pita da li je sluša i njega koji svaki put kaže – Naravno ljubavi, izvini. Mislim, nismo ga baš čuli, ali smo mu čitali sa usana, možda smo malo i videli ono što smo hteli, ali sad kad opet razmislim, nije taj dečko imao šta drugo da kaže, nismo morali da slušamo, mogli smo i samo da gledamo govor tela.
Što se toga tiče, malo smo ih i sinhronizovali, moja žena nju a ja njega, ja sam govorio njegovo naravno ljubavi, a moja žena je pričala svoje priče. To je bilo prezabavno, ali neću vam to prepričati jer i moja žena čita šta pišem, a meni se još živi.
Onda smo malo hodali i zapamtio sam sledeće ljude. Jedan stariji čovek u helankama i majici na bretele, napet kao struna, koji je brzo hodao u prevelikim patikama, kao tuđim. Jedan bez pola desne ruke, do iznad lakta mu fali, i nema ni celu kosku nadlaktice, pa mu meso malo šeta. Dvoje sa četvoro male dece i jednom bebom, potpuno sluđeni, a kako i ne bi bili. Jedan s mnogo kesa u rukama, jedna kesa mu je bila puna vode i zviždao je. Dvoje sa šest pasa. Jedan sam pas.
Mnogo dece na malim biciklima, od kojih jedan dečak odlično vozi i još bolje koči. Jedan debeli na trotinetu, stalno na ivici incidenta ali nikako da padne.
Onda smo sreli drugaricu s deteom i mužem, nismo se videli sto godina i to ni na šta nije ličilo. Bilo nam je drago što je vidimo, a nismo mogli reč da progovorimo. Ja sam hteo da pitam svašta, ali nisam pitao ništa, žena mi je posle rekla da je i ona isto htela svašta, a nije uradila ništa. Posle smo joj pisali i rekli joj da se nismo ponašali kao smo se osećali, jer očigledno nam se danas nije pričalo, samo nam se slušalo, prisluškivalo.
Onda smo seli na zidić ispred splava na kome često sedimo, pored dve drugarice od po tridesetak godina. Tu smo baš imali sreće.
Sama si pravila kolač?
Nisam sama, pomogao mi je Damjan.
A otkud on ume da pravi slavski kolač?
Ne ume, ali je našao recept na netu. I ostalo mi je od mame ono drveno za ukrase.
A jesi li imala svetu vodicu?
Ne, mislim imala sam.
Jesi li imala ili nisi?
Nisam iz crkve, ali smo je napravili.
Gde ste je napravili?
Kod kuće.
Da nije Damjan pop?
Nije pop, ali veruje u Boga.
I šta, on je osvetio vodicu?
Nije on, nego dete.
U jeeee! Dete?
Ja sam rekla da neko mora da osveti vodicu, a on je rekao da crkva ne radi noću, ali da ako negde ima Boga, ima ga u detetu.
To je rekao Damjan?
Nije on rekao, ja sam rekla, ali on se složio.
To je druga stvar.
Jeste, ali on je prineo detetu vodu i dete je osveštalo.
Osveštalo? Vernice jedna!
Oćeš da vidiš kako je ispao kolač?
Daj. Auuuuu, bravo devojko!
Tu smo namerno prestali da slušamo, jer ta priča nije tražila nastavak, a i detetu se prispavalo odavno, dobili smo sunca koliko mu se nismo nadali, krenuli smo kući ali smo završili u kolima, vozili smo se dok je sete spavalo, a mi smo se budni gledali u retrovizoru.