Pre sedam dana čuo sam da će se to desiti i odmah sam bio siguran da ćemo moja porodica i ja to propustiti. Nisam to želeo, ali sam znao da nema šanse da se pojavimo.
Dete je malo, organizacija bi morala da bude savršena da bismo se pojavili tamo, a mi nismo, još uvek, sposobni za takvu organizaciju. Pozvani smo i ja nisam odmah odgovorio, čekao sam da smislim kako da objasnim sebi i kumu koji nas je zvao da ne možemo, da nismo spremni za takvu uživanciju. Dočekao sam dan pre, to je bilo juče i taman kad sam uzeo telefon da odgovorim, žena me je pitala – Je l’ idemo sutra?
Januar je, a to se obično dešava u decembru, međutim, ove godine je decembar pao u januaru. U decembru sigurno ne bismo otišli, ali evo, u januaru, žena me je pitala to što me je pitala. Nisam znao da ona zna za taj događaj, ali očigledno je znala, i što mi je postalo još očiglednije, ostavila je mogućnost da idemo.
Odgovorio sam joj da ne idemo jer ne možemo, jer je komplikovano i kako ćemo, nemamo ovo i ono a i da imamo nemamo. Ona je rekla – Kako hoćeš. – A ja sam očajnički želeo da idemo, pa sam rekao – Ajmo onda, a kako ćemo? – Nije mi odgovorila i danas smo otišli.
U pitanju je bio prepodnevni kafanski provod, u skladu sa svim protivepidemiološkim merama, naravno. Ali ipak kafana, pre podne, na otvorenom, švedski sto u južnobačkom okrugu, na oko deset kilometara od Novog Sada. Na švedskom stolu, koji je posledica svinjokolja svinja mangulica, bilo je sve što bi dragi Bog zapovedio da treba da bude.
Švargla bez omota, dakle iz kalupa, topli čvarci ej topli čvarci, sečeni kao mehaničkom rukom, a u stvari ih je sekao Žile koji ima poseban grif za svaki pojedinačni čvarak. Gronik slanina sečena je na komade debele kao palac. Neko je poklonio nešto Đavolu da bi se toliki i takvi komadi topili u našim ustima.
Pihtije, pihtije, pihtije. Vruć hleb, crveni luk, male glavice sečene na trećine, kotrljaju se, neke, po ravnoj ploči stola, upadaju mi u šaku, grizem ih mirno, slatke, zamalo ljute.
Turšija. Rakija. Mlako pivo. Kuvano ovo i ono, ali to ne pijemo. Topla soba za odmor, ali mi se ne odmaramo.
Kulen kao kitnikez, kitnikez kao zalazak sunca. Sremska kobasica iz Bačke, sečena tanko i skoro ljuta, a slatka. Sveže kobasice sa vrele talandare. Uštipci, mlad kajmak, na providna rebarca sečen crni luk pogačar, specijalna pošiljka sa dalekog juga Srbije.
Pihtije, pihtije, pihtije, ispod crveno belog pokrivača, kolateralna imunizacija prstima, ustima, očima i laktovima koji lebde iznad kolena, prema bontonu i protokolu.
Ledena kisela voda iz zamagljene staklene flaše nula sedam. Ledeno hladna mast od mangulice, so iz Pirana, blago prohlađen tostiran beli beli beli najbelji hleb na svetu, istrljan s jedne strane belim lukom, zaprašen s iste strane mlevenom slatkom paprikom iz nekog drugog univerzuma. Domaći, penušavi, hladno ceđeni sok od jabuke, poslužen kako drugačije nego ledeno hladan.
Bela slanina, sveža mlada bačka mocarela i sušena plećka bez koske. Beli sir koji škripi skoro kao hercegovački škripavac. Kiseli kupus hrskav kao sveže napolitanke. Beli luk iz turšije, biseri rasuti po drvenoj dasci. Kroketi od nečega svinjskog. Majonez iz ruke.
Šnenokle. Salčići. Rezanci sa šećerom i orasima. Turska kafa espreso ristreto.
Možda samo dugo nisam bio u kafani, i pitao sam zato tamo kuma – Kume, je l’ ovo stvarno toliko dobro ili ja samo više nisam bio nigde nikad? – Kum mi kaže – Nije vas dugo bilo, sve je odlično, ali nije da ti suze oči.
A meni su oči suzile i pre nego što smo stigli, dok sam nas zamišljao u kafani. I evo sad, posle svega, vrtim novu pesmu Shortcummings s novog albuma Sleaford Mods, koji mi je isto pao u januaru mada je izašao u decembru, koji vam od srca preporučujem ako dušu imate, naročito ovu pesmu i naročito njenu bas liniju, a ja evo jedem salčiće koje nam je kum spakovao i pijem makedonsku rakiju koju imamo po prirodi stvari, da se napokon jednom u životu i ja bar još jednom u životu napijem i baš sad gledam u sapun od mangulice koji smo evidentno kupili i kažem vam, idem da se okupam, pa ću da vam kažem kakav je sapun i onda laku noć.
Sapun je ikstrim ultra retro, dok ne oseti vodu miriše na svinjsku mast, a kad dodirne ljudsku kožu, moju kožu, i hladnu vodu, nema više mirisa, od trljanja nema vajde, jedan prelaz je dovoljan za škripavu higijensku čistoću, jedan mlaz je dovoljan za ispiranje, jedan red je dovoljan, jedna reč je dovoljna da se razumemo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare