Piše Ivan Tokin: Gosti

Doneli su nam strašna jela, a mi nismo ništa posebno poručili, škembiće u saftu, džigericu i pomfrit, ljute parike i grčku salatu. Za grčku salatu smo znali da mora biti loša u martu, ali nismo imali pojma da je moguće da bude tako loša. Tolike komade krastavca možda treba seći kad neko od njih hoće da zida kuću. Škembići u saftu? Ono stvarno nije videlo saft nikad u životu, nikad nije čulo da postoji saft, ne zna nikoga ko je nekad čuo za saft, a ja nisam znao da je moguće toliko prekuvati škembiće, plus su bili sečeni verovatno istim potezima kao krastavac, nijedan nije mogao da stane u kašiku.Džigerica? Skamenjena, s lednim kockicama luka. U paru sa pire krompirom o kome stvarno ne mogu da vam pišem, bolje da su nam doneli kesicu i čašu tople vode sami da promešamo. Pečene ljute paprike su bile odlične, mada sam ih iseckao i sipao u škembiće, u onaj saft, pokušao sam da to u tanjiru dovedem u bilo kakvo stanje blisko ukusnom, ali ne, nije moglo.Pomfrit nije bio pomfrit, nego komadi mlakog krompira od kojih je većina bila skoro skroz pržena, odavno. Da ne grešim dušu, sve je bilo apsolutno jestivo. Da nam je to neko doneo usred neke gladi, znali bismo da je u pitanju veličanstvena gozba. Uživali bismo u svakom zalogaju, gledali bismo se presrećni i u strahu da nam neko ne otme taj praznik u tom ratnom vremenu kad se ne zna ko pije ko plaća, hvalili bismo svakog boga koji postoji i veselo mljackali. Sigurno bismo izdelili te dragocenosti da nam traju nekoliko dana i posle tih nekoliko dana bismo ih se sećali sa suzama u očima. Ipak, nismo bili usred gladi nego u restoranu nacionalne kuhinje u centru Beograda, i to u jednom od onih koji pamtim po izvrsnoj hrani i normalnim cenama, a cene su posebna priča. Izgleda da dugo nismo jeli po kafanama u centru Beograda. Predugo.Cene donekle mogu da razumem, mada su u potpunosti neodgovarajuće. Uvek sam spreman da pomislim da nije to skupo nego mi malo zarađujemo, i to je sigurno istina, ali ipak mogu da tvrdim da sve to treba da bude bar za trećinu jeftinije. A opet, čim je kafana puna, znači da ima ljudi kojima su te cene okej. Ono što me mnogo više uznemirava je što je tim ljudima i kvalitet hrane izgleda odgovarajući. PItao sam konobara da li je sve to i inače tako ili smo mi naleteli na loš dan, ili smo napravili loš izbor pri porudžbini. Čovek je bio ljubazan i rekao nam je da je to tako. Rekao je - Gosti su navikli.Gosti su navikli. Okretao sam se i razgledao goste, pa sam prošetao do WC-a i izašao da kupim cigarete, da vidim i goste koji uživaju napolju. Sve normalan svet, na prvi pogled, samo nekoliko stolova za kojima su očigledno stranci, mada i stranci su ljudi, i oni su nekad u životu probali ukusnu hranu. Evo nisam pametan, ne znam o čemu se radi, nije to od juče tako, sigurno, na takvoj degradaciji se temeljno radilo, nego valjda mi nismo redovni gosti, pa nismo navikli, propustili smo mnogo gradiva, pa su nas iznenadili.Bonus video: Siniša Kovačević 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=siniakovaevidramskipisac-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3233168"]