2
Trebalo bi da tekst predajem petkom i da on bude objavljen u nedelju. To se dešava često ali nije uvek tako, mislim, uvek bude objavljen u nedelju ali ja ga šaljem u baš razna vremena, s različitim opravdanjima. Ta opravdanja su uvek istinita, ali to kod opravdanja nije mnogo važno.
Čim se pravdaš, znači da nešto nisi uradio, a ako nešto nisi uradio, nema opravdanja, tako ja mislim. E sad, pošto od slanja mog teksta na vreme još uvek nikom ne zavisi život, onda me puštaju da se provlačim s opravdanjima. A zašto kasnim? I ja se pitam, mada mi je sve jasno, iako ne znam ništa o tome.
Između dva teksta mi uvek padne na pamet šta ću sledeće da pišem, skoro uvek. Nekad se desi da samo sednem ispred belog ekrana i proverim šta će da se desi. To se retko dešava, prvo jer najčešće moram da biram o čemu ću pisati jer mi je svašta palo na pamet u toku nedelje, a drugo jer izbegavam da sednem ispred belog ekrana. Ne znam da li je to strah, ja sam u stvari samo čuo za taj strah i možda sam ga uzeo zdravo za gotovo, pa onda izbegavam tu situaciju. Za to sam čuo kao za autorsku blokadu, kad ne možeš da pišeš, kad privremeno ili trajno nisi sposoban da poređaš slova na papir, ili na ekran, a ja ne volim da mislim o tome da ne bih mogao da pišem, ja u stvari ne volim da mislim ni o čemu što mi je neprijatno niti volim takve stvari da radim, neprijatne, ali to je zbog toga što sam razmažen. E moguće da mi se zato ne dešava često da sedim ispred belog ekrana i ne znam šta ću. Na skoro sve sam spreman samo da se to ne dogodi.
Najviše me je sramota kad znam kako ću da završim tekst, ili priču, ili roman, to mi je najgore, to mi je kao neka teška izdaja, mada to sigurno nije nikakva izdaja, ali kažem vam kako ja na to gledam, a to sam samo ja. Ubeđen sam da kad znam kako će da se završi, da ja već sve vodim ka tom kraju, usput nalazim opravdanja za baš takav kraj, i uopšte, ne puštam da priča živi po svojim pravilima, nego je teram da živi po mojim pravilima, u potpunosti koristeći privilegiju što je tastatura kod mene, a knjiga ili ekran kod vas.
Ta privilegija je ključna za samu suštinu pričanja priča, i ja to znam, ali ja se pravim da ne pričam priče, ja se pravim da ih čujem od vetra, od talasa, od sunca, od uzdaha, od meseca, od tebe i od nje i od njega, od onog jednog što ni ne znamo da postoji ali ja mogu da ga zamislim tačno onakvog kakav je, tamo na Aljasci, dok u fabrici filetira narandžasto meso lososa, pomorandžasto, u dubokim gumenim čizmama, u gumenim pantalonama s debelim tregerima i beloj majici i džemperu koji mu je mama ištrikala, s gumenom jaknom preko i teget kačketom na glavi, na kome je logo hokejaškog tima za koji će već sledeće godine početi da navija. U mesecima koji imaju toliko malo od dana da ga on uvek prespava, on spava dok je dan, a živi po mraku, ide u tu fabriku i zarađuje kao car, losos je svež, uhvaćen tačno tamo gde treba, nema teških metala, nema griže savesti, sva ta bogataška deca hraniće se zdravo, a njegova su kod kuće u Nišu, čuva ih majka, njegova žena, i njegova majka, i njegov otac koji prodaje odličan krompir, beli i crni luk i mlevenu i tucanu sušenu papriku na Kalenić pijaci.
Tih meseci kad je Miloš na Aljasci u pečalbi koja svake godine traje sve duže jer je plata sve bolja a deca su sve veća i ne traže nego moraju da imaju ovo i ono, a sonari na brodovima su sve precizniji pa to više nije ribolov nego streljanje lososa, kad se to toliko oduži da njegov otac počne da dolazi samo vikendom jer kod kuće se bavi Miloševim poslom jer se Miloš bavi eskimskim poslom, tih meseci mi je lako da sednem ispred belog ekrana, spokojan, jer imam Miloša da mi diktira.
Bonus video:
Beogradske adrese velikih pisaca
