1
Tako je to sa Želimirom Žilnikom: kad mu se nešto ne sviđa, u društvu i okolini, on uzme pa snimi film. Baš tako - uzme i snimi. Ne čeka. Ne kuka. To bi se još moglo zvati i "aktivizam", kad ne bi bilo ovih aktivista po zanimanju, ovih što stalno ištu društvenu moć - što je sasvim u redu, dakako, nemaš moć, pa bi da je imaš zato što imaš neko htenje za koje si ubeđen da je na polzu vaskolikom dunjaluku. Dunjaluk, to je svet. Kako onaj veliki, tako i ovaj okolo, takoreći – neposredni.
ŽŽ, rekoh li, nije aktivista, nego aktivan. Uvek je to bio: prvo čega se u vezi s njim sećam bila je „Gastarbajter opera“, pozorišna predstava, mali mjuzikl, gledao sam to na sarajevskom MESS-u, u dvanaestoj godini života, svuda su me, naime, moji vodili, ne zato što nisam mogao ostati sam kod kuće – u ona smo vremena ostajali sami kod kuće od najnežnijeg doba, dostatno je bilo samo da smo dovoljno svesni da ne zapalimo kuću, a i uvek je bilo nekih komšija koji su znali da smo home alone – nego stoga što sam bio radoznao, kao, uostalom svako dete. Kao što je to i Želimir Žilnik. Ne dete, nego radoznao. (Mada!) Znatiželja, ona makavejevska, a ŽŽ bejaše pomoćnikom režije Makavejevu, one godine kad sam se rodio, i to je, mislim, prvi njegov zvanični dodir s filmom – znatiželja, rekoh, to je pokretački mehanizam Žilnikovog dela. A verovatno i života.
Jer oba „Ž“ u tom zvučnom imenu i prezimenu stoje za Život. Želimir – želja, samo ne za mirom, nego nemirom, i Žilnik, to je verovatno nešto slovenačko, ali je u toj reč žila, žila kucavica, žilavost kao izdržljivost. Želja i izdržljivost, to je Želimir Žilnik.
Detetom, elem, bejah kad sam gledao tu „Gastarbajter operu“ u sali Radničkog univerziteta „Đuro Đaković“ u Sarajevu, a to se sada zove BKC – Bosanski kulturni centar. Zvali smo ga Đuro ili Templ, jer je reč o jevrejskom hramu, sefardskom, ima u sarajevu i aškenaska sinagoga, lepa, secesijska zgrada, ima i jedan mali hram – koji se zove Novi hram, sad je tamo likovna galerija, a Templ je imao biti veliki i reprezentativan, samo što to nije dospeo da uistinu bude, spalila ga je halaša u travanjskim danima četrdeset prve godine, još pre nego što je ustanovljena NDH, sve se to, u vidu literature, može čitati kod Miljenka Jergovića, a sve smo to znali jer smo u taj bioskop – RU „Đuro Đaković“ bio je i bioskop i koncertna dvorana – išli redovno. Kakve to veze ima sa Žilnikom? Ima. Nije slučajno – jer nikad ništa nije slučajno čak i kad to jeste – to što je Žilnikov povratak u SFRJ počeo ovde, na sarajevskom festivalu Malih i eksperimentalnih scena, u hramu potlačenih, obespravljenih, pobijenih. „Gastarbajter opera“ došla je sa male, treće, eksperimentalne scene „Ben Akiba“ Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, i ako se ne varam, to je prvo što je ŽŽ radio po povratku iz svog gastarbajterskog izgnanstva, na koje je bio primoran usled zabrane mogućnosti da film „Sloboda ili strip“ dovrši, on, čiji taj drugi celovečernji film, čekala je cela filmska Evropa, jer se posle „Ranih radova“, dakako, znalo u dunjaluku ko je ŽŽ. To je onaj isti film koji je, eto, nedavno, ponovo zabranjen dekretom nekog upravnog odbora ili već tako neke institucije filmske cenzure kod nas.
Mračne su te godine, sedamdesete, u SFRJ: narodu se dalo da parama iz poslednjih tranši hladnoratovskih kredita gradi vikendice, jer imati vikendicu, to znači biti ono što se uistinu jeste – seljak iz grada, što bi rekao onaj nadrealista, a ostali društveni život, izvan kafana sa rđavom ili nikakvom ventilacijom, beše čekanje da se vidi šta će biti, hoće li Tito ikad umreti i kako ćemo raspodeliti prćiju zvanu društvena imovina.
O tome je Žilnik Želimir snimao filmove, lepe i nežne, filmove u kojima igraju glumci i u kojima glumci igraju sa naturščicima, autentične, dakle, filmove, neponovljive. To se zna, uostalom. A napravio je, sredinom osamdesetih, kod Borke Pavićević u Novoj osećajnosti i jednog Brehta, „Meru“, ukrštenu sa Alan Fordom, a to je teatar, dakako, makar ŽŽ nije čovek pozorišta, jeste, rekoh li, čovek života. Zato on uskače u kadar svog filma kad treba udariti klapu, što on čini obično pljeskom ruku, jer ko bi se još zamarao onom drvenom (sada plastičnom) daskom na kojoj su ispisani brojevi kadrova i scena, ionako će se u montaži sve rešiti, dovoljno je da taj udar ruke o ruku omogući sinhrono startovanje slike i tona. Kad uskoči u svoj kadar, to je skok u život, zato je to tako energično. A i ne sme traka da curi u prazno, ako već ima trake, a nikad je nema dovoljno, onda na njoj valja snimiti nešto zanimljivo i autentično, a ne administrativne brojke. Pri tom upadu u kadar, Žilnik uvek malo i posrne, jer ga pogonska sila sopstvene žiznjeradosne energije tera u punom potisku. Žilnik je snimao život, i o još će snimati, ako mu daju. Ako mu ne daju, on će opet snimati, jer takav je to čovek, romantičan. Kao što se da videti u odličnom filmu Janka Baljka, Žurnal o ŽŽ.
Bonus video: Veče sa Ivanom Ivanovićem: Janko Baljak i Želimir Žilnik