0
Pre četrdesetak godina, Mirko Srdić, Mika Elvis, Elko – a najpoznatije: Elvis J. Kurtović, napisao je pesmu „Supermen“. U njegovom opusu, a reč je o iznimno duhovitom čoveku, mnogo zaslužnijem nego što se misli za koješta u vezi sa onim što se ponekad zove „sarajevskim duhom“, ova je pesma, objavljena na drugom albumu benda kojem je da(va)o svoje ime, jedna od najduhovitijih.
„Kad supermen promijeni pol/I Tarzan postane topao/Kad prestanem slušati rokenrol/I počnem ići na posao//Kad nam budu pokazivali/Ovce i krave u kavezu/Kada Džoni bude išao da svira/Na tezge po Sovjetskom Savezu“ – tako glasi prva strofa koja priprema refren sa motiv nalik na slavnu McCartneyevu „When I’m Sixty Four“, sa Sgt. Peppera, dakako.
U međuvremenu od četiri decenije, ponešto je i zamislivo. Nema Sovjetskog Saveza, uprkos krvavom pokušaju da ga ponovo bude. Džonijeva pak, u ono doba zabavna, protivruska paranoja skoro da se materijalizovala, a tezge nikad nije svirao. Ovce i krave nisu u kavezima, ali Supermen će možda i promeniti pol, ako neki holivudski egzekutivac nabasa na pesmu Elvis Džeja i njegovih Meteora. Što se tiče Tarzana – kad se čovek seti Johnnija Weissamullera u onim priručnim gaćama… Šalu na stranu, nije nemoguće da Lord Greystoke u nekoj budućoj filmskoj verziji bude gej. I nikakav problem.
Refren je mekartnijevski simpatičan (što nije uvek kompliment): Da li ćeš me voljet’ tad/Il’ ćeš ići da bereš voće tuđe/Da li ćeš me ljubit’ tad/Il’ me ubit’ kad loše operem suđe – i tako dalje. Ključna su, međutim, dva prva stiha sledeće strofe – „Kada slike vlasnika kafića/Budu sakupljala djeca“. Da, to doba je došlo. Biografski filmovi o vodećim preduzetnicima, vlasnicima virtuelnih kafea, ljudima koji su stubokom izmenili izgled našeg doba – reč je, dakako, o što pokojnim, što živućim momcima iz takozvanog „aj-ti“ sektora, onim što ih zovu „milionerima iz garaže“ – već su snimljeni. A sad je jedan od njih dao novac kojim bi se mogao otpisati ukupni dug osrednje države u buli – da bi posedovao društvenu mrežu. Koju, vele, i inače rado pohađa. Ili igra. Neko je nedavno i uporedio to „cvrkutalo“ od dvestaosamdeset slovnih mesta („karaktera“) sa igricom. Čovek je sad rešio da kupi i konzolu. Ne. Celu fabriku.
Jeste, reč je o Musku i njegovoj kupovini. To je, dakle, junak našeg doba: tip koji piše umereno zlobne „cvrkute“, prosečan, dakle, korisnik mreže, ali sa, beše li, najvećim brojem „pratilaca“, onih koji se njegovom novcu neizmerno dive – ili je, možda, reč o idejama, vrag bi ga znao – raspolagaće vrelom i rezervoarom vaskolike zlobe. Novi Supermen. Šta je njegov anti-dot, njegov kriptonit? Dobrota?
U Elvisovo vreme, ložili smo se na bendove, glumce, fudbalere. I pisce, i reditelje, i slikare, i kompozitore. Skupljali smo slike fudbalera, flore i faune, junaka crtanog filma.
Gde smo pogrešili?