0
"Književnost je pripala netalentovanim ljudima, sitnim dušama, zlopamtilima..." - ovo je, dakle, citat, rečenica iz oproštajnog pisma jednog pisca-samoubice. Pripadao je - i pripada još uvek - onoj velikoj književnosti koju se ovih dana ponižava, unižava, ukida. Poruka pred oduzimanje sopstvenog života napisana je kao objašnjenje i kao razrešnica: nešto se više nije moglo izdržati. Neki pritisak, neka težina, neki neprestani osećaj progonjenosti, proizašao iz činjenica - mnogi pisci te velike književnosti i jesu bili progonjeni, sama njena istorija jest istorija progona.
Čitao sam samo jedno njegovo delo, „Mladu gardu“. No, to beše, što bi rekao Eliotov moto za „Portret gospođe“ – „u inoj zemlji, i osim toga, bludnica je mrtva“. Zemlja se zvala SFRJ i, da, odavno je mrtva, iako se katkad čini življom nego što je bila dok je postojala. Toliko je, naime, mrze, preziru, obožavaju, ljube, čineći je, tako, većom, lepšom, važnijom i boljom nego što je uistinu bila. Osobito to dobro uspeva mrziocima, kako onim koji mrze iz neznanja, tako i onim koji mrze svoju prošlost i ono što ih je volens-nolens oblikovalo.
Vratimo se samoubici. Ne znam da li sam čitao prvu ili revidiranu verziju, onu koja je nastala posle hazjajinske kritike o nedostatnoj ulozi partije u događajima koje se u „Mladoj gardi“ opisuje. A reč je o gerilsko-klinačkom otporu u Ukrajini, u doba nacističke okupacije. „Mladu gardu“ se čitalo kao što se čita Kestnerov „Leteći razred“, Lovrakove „Devetoricu hrabrih“ i „Družbu Pere Kvržice“, „Junake Pavlove ulice“, ali i Gajdarovu socrealističku moralku „Timur i njegova četa“, pa čak i Makarenkovu „Pedagošku poemu“ i „Zastave na kulama“. O Peroovom „Ratu dugmadi“ da ne govorimo.
Adolescentski avanturizam ne haje za ideološko pisanje i/ili čitanje književnosti, on se u njoj dešava zato što mu je tu mesto i vreme: sva je prilika da ista vrsta potrebe za grupnim delima klinaca protiv autoriteta – učiteljskog, roditeljskog, okupatorskog, svakog – tera današnje čitaoce „Harija Potera“ na istu vrstu čitalačke strasti.
Aleksandar Fadejev, jer tako se zvao pisac o kojem je reč, to je onaj A. Fadejev iz slavne Divljanove „Rusije“, moguće je najlepše pesme svog autora. Nije slučajno to bila pesma kojom je u Beogradu ispraćen sa pozornice na kojoj su se našli svi, od Bajage do Koje. Reč iz naslova, ne spominje se u toj pesmi o studentsko-radničkom paru iz Bakićeve ulice koji traži neku istočnu svetlost, bila to ona predskazujuća kometa koja najavljuje rođenje Izbavitelja ili svemirski brod koji hrli u tminu ozvezdanog neba. Zato što ta reč jest znak za jedno osećanje.
„Mlada garda“ pripada ruskoj – dakle: svetskoj književnosti – ništa manje nego oni ironični tomovi o ostarelom generalu koga nameštaju da izgubi rat u čiji povoljan završetak niko ne veruje. A Kutuzov, onako kljakav i ćorav, radi svoj posao. Treba li reći da ovde govorim o Tolstojevom Kutuzovu koji nije isto što i onaj istorijski? Jer, tako je to s književnošću: ona je laž stvarnija od svake istine. Ako je dobra. Ako nije – onda je samo laž.
U pesmi Vlade Divljana, baš kao i kod Tolstoja ili izvornoj verziji „Mlade garde“, radi se, dakle, o osećanju. Možda je to ona tuga o kojoj peva Momčilo B?
Jer – pobede nisu ništa, ako nisu plemenite, kao što knjige i pesme nisu ništa, ako nisu nastale na istinitoj emociji. Kao što i ljudi nisu ništa, ako nisu – ljudi. A to se ne da „otkazati“.
Bonus video: Z u kulturi: Zabrana ili zabuna – gosti Gorčin Stojanović i Miljana Nešković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare