1
Hiljadu devetsto osamdeseta bila je godina kraja. U maju je počeo raspad Jugoslavije, u decembru je postalo jasno da The Beatles više nikad neće svirati zajedno. Za nas koji smo odrasli na te dve činjenice - Jugoslavija i Beatlesi - i koji smo imali sazrevati kroz spoznaju da su obe stvari nadalje nemoguće, film Michaela Lindsay-Hogga, "Let It Be" (niko taj film nikad nije zvao "Neka bude", svi smo znali, ma koliko nam znanje engleskog bilo, šta ta tri sloga znače, zbilja i simbolički) bio je neka vrsta stalnog rekvijema: režiran, a naročito monitran, kao "prepirka mučna" kod Eliota u "Prufroku" (tako prevodi Magarašević, kod Lalića je "rasprava" - tedious argument), taj je film, opetovano prikazivan na televiziji o zimskim školskim raspustima, ostao slikom Pada.
Kada bih svom petnaestogodišnjaku imao pokazati šire okolnosti svog odrastanja, a imao sam, osamdesete, tek godinu manje od njega, mogao bih mu vrteti taj film u sadejstvu sa BBC-ovim „Padom Jugoslavije“, na primer. Poraz zbog Lenonove smrti, baš kao i zamorno održavanje kulta mrtvaca koje je pratilo ravnodušnost spram Titove, skladno će se poklopiti sa ranotinejdžerskim osećanjem dosade povodom sveta odraslih.
To što u ušima grme Pankrti, Paraf i rano Kazalište, to što urla Branimir Štulić na prvencu Azre, to što izvikuje Jura Stublić na prvom Filmu, to s čim se zajebava Čonta na „Plitkoj poeziji“ Pekinške Patke – sve to samo pojačava dojam o nultoj godini devete decenije dvadesetog veka kao dobu Velikog Svršetka. Možda beše reč o iluziji ili utopiji. Danas znamo da je posredi bila nada.
I onda, četrdesetak godina kasnije, kad je na snazi još jedan svršetak sveta kakvog smo dotad znali, pojavljuje se Peter Jackson sa „Get Back“. U tih nekoliko sati filmovanog rijalitija o nastanku poslednjeg albuma Beatlesa, ono što je bio rekvijem postalo je redovna misa, što beše opelo sad je evharistijska liturgija, čin pričešća, sveta tajna pripadnosti bratstvu onih koje je odgajao rokenrol. Teškoj manjini, dakle. Baš kao što su u zemlji po kojoj su dobili ime teškom manjinom bili oni njeni građani koji su se osećali – i sad se osećaju, ako nisu konvertiti – Jugoslovenima.
U rekvijemu, beše li, izostaje Gloria. Tako je to radio Lindsey-Hogg. Peter Jackson vratio je slavljenje božanstva rokenrola: pomno pregledavajući desetine sati snimljenog filmskog materijala i preslušavajući dvostruko više traka sa zvukom, otkrio je isto ono što smo znali i mi, gledajući ne samo „Pad Jugoslavije“, nego i druge, manje ili više pristrasne, filmske priče o raspadu te zemlje – kao i Jugoslavija, i Beatlesi su imali duboki raison d’etre, jasan smisao postojanja; kao i Jugoslavija, i Beatlesi su se morali raspasti.
Na tom temeljnom paradoksu počivaju životi onih koji su ga svesni, baš kao i onih koji u ovom o čemu ovde divanim ili trabunjam, kako kome drago, ne vide ništa do izvesnu nostalgičnu egzibiciju. Potonjima se neću baviti, nema ni svrhe, ni potrebe. A, zapravo, neću ni prvima – njima je to i te kako jasno. Sic transit gloria mundi, slava sveta prolazi onako kako joj mi odredimo kraj: i evo opet Eliota – „s treskom“ (bang, kod Ivana V. Lalića „tutanj“) ili „cviljenjem“ (whimper, oba se naša prevodioca slažu da cvilimo, onda kad cvilimo). Bilo kako bilo, reč je o padu. Padu Olimpa.
Bonus video: Gorčin Stojanović o (ne)emitovanju filma
