0
Prva pozorišna predstava na mađarskom jeziku koju sam gledao sa nekih sedam ili osam godina, zvala se "Patnje gospodina Mokinpota". Naslovnu je ulogu igrao divan glumac Đerđ Feješ.
Gledaću ga još koji put na sceni, onda kad bude ponovo dolazio na sarajevski festival MESS. Ujvideki Sinhaz – Novosadsko pozorište, tako se zove krasni teatar u kojem je igran, docnije ću naučiti, slavni komad Petera Vajsa o kafkijanskim patnjama jednog Everymana, Jedermanna, Svatkovića – kako bi se reklo u Hrvatskoj, žrtve birokratizovanog sveta, nešto između Jozefa K i Gustava, onog nesrećnika iz animiranog remek-dela koje sam gledao na TV pre nego što me oteraju na spavanje. Ovo potonje, razume se, beše moja detinja asocijacija, o Kafki tada nisam znao ništa.
Sve što pamtim iz te predstave bilo je to da je Đerđa Feješa izvelo iz publike, da je imao klovnovski nos i neki groteskni kostim, da su neki neobični anđeli pevali reč koju sam zapamtio, a da nisam znao šta znači – „Miserere“.
Toga sam se, eto, setio, čitajući mrtvozorničko, kafkijansko, mokinpotovsko, gustavovsko, birokratsko, demagoško, bezobrazno, ne-umetničko i ne-odviše-ljudsko saopštenje rukovodstva Ujvideki Sinhaza, povodom činjenice da taj teatar nije, ni posle godinu dana od premijere, isplatio bedu od honorara onima koje je pozvao da u tom, rekoh li, krasnom teatru, načine predstavu po romanu „Bludni dani kuratog Džonija“. Ne mogavši da dođu do svog novca, autori „Džonija“ požalili su se urbi et orbi sa okruglog stola festivala na kom su učestvovali, a koji se održava u istom gradu gde je i predstava nastala.
Uprava teatra, oličena u dva potpisa, izvolela im je u javnom odgovoru zameriti što traže zarađeno – precizno 14 (i slovima: četrnaest) neisplaćenih procenata. Ko biva, dobili su skoro sve pare, nije valjda da hoće ceo iznos, nezasitnici. Nisu im, dakle, oprostili što su im uskratili novce. Nego su rediteljku, onu koju su angažovali, možda zato što su nešto njeno gledali, a, hvala bogu, ima šta, ili su čuli da je izvrsna umetnica posredi (mora da jeste, nagrađivana je, radi u najvećim domaćim teatrima), dodatno oblatili vazda pouzdanom pljucom zvanom „samoreklamerstvo“.
Kakav briljantan primer zamene teza, one kojoj smo u ovoj plačevnoj dolini svakodnevno izloženi! Kakav izvrstan gest finog, suptilnog, čudovišnog „kućnog nasilja“! Kakav „Mokinpot“! Kakva „mala pornografija“, što bi rekao genijalni Peter Esterhazi. Izostavićemo pridev iz tog slavnog naslova – da nam, nekom uvežbanom zamenom teze, ista ta uprava slučajno ne bi na glavu izlila novu kofu ekskremenata.
Kakav jad. Kakva mizerija.
„Miserere, mei Deus“, kako kaže pedeset prvi Psalam. Smiluj se, Višnji, pa i nad tom dvojicom birokrata, pod senima Đerđa Feješa, Mokinpota iz mog detinjstva. Miserere. Možda zbilja i ne znaju šta čine.
Bonus video: Tabački svečano otvorio Sterijino pozorje
