Ko drži ovaj aerodrom, drži jugoistok Evrope, kaže brkati poručnik, oficir protivavionske artiljerije, strogo i nadmeno streljajući prisutne regrute, uglavnom tek svršene srednjoškolce augustovske klase, svojim sitnim, svetlim očima iza pilotskih naočara sa zamašnom dioptrijom.
A što mi da držimo jugoistok Evrope, druže poručniče, kad ste rekli da neprijatelj dolazi sa zapada, iz Riminija i Avijana? – pita nadobudni mladac, bivši panker, gradsko dete. Nije tvoje da misliš o tome, ima ko misli – rezolutan je poručnik, uskoro kapetan, unapređen iako nikako ne uspeva u tom jedinom svom zadatku – da na trenažeru i borbenom vozilu sa raketama “strela 1M”, za šest meseci i dvadeset i dva dana obuči vojnika-operatera da pogodi zrno iz kaćuše, na godišnjem gađanju.
Zbilja, nije vojnikovo da misli: vojnik je da viče “razumem”, i da ga šišaju, kako glasi slavna definicija iz “Olovka piše srcem”. Ili, Canetovim rečima: ispod šlema, mozga nema.
Sive gaće/kapa ogledalce, peva Vim Cola na drugom albumu Parafa, ne misliti mnogo/zaboraviti sve/baš sve, pesma se zove “Želim biti vojnik”. Poručnik postaje kapetan, uprkos svojoj nesposobnosti za bilo šta osim uspostavljanja sistema podaništva i doušništva, vertikalne hijerarhije pokoravanja nadčinjenom autoritetu, utemeljnom u prostoj činjenici da si podređen jer si se našao negde gde nisi hteo biti, jer to tako mora, imaš bespogovrno izvršavati njegova naređenja, ma kako glupa, netačna, bezobzirna i bezobrazna bila.
Poslali su me/i ja sam otišao/morao sam ići/jer dobit ću po pički/disciplinskom batinom – tako pevaju Parafi na “A dan je tako lijepo počeo”, ipak najboljoj ploči jugoslovenskog panka, samo što cenzura zabranjuje metaforu za prebijanje, može po glavi, to je u redu, ionako će im lupiti povišeni porez, to je način da ploča dopre do što manjeg broja kupaca, meki titoistički socijalizam diči se demokratijom. (U pesmi se kaže da su lirskog subjekta poslali po naranče, ali mi poznajemo kripto-jezik u represiji, znamo da je reč o odlasku u vojsku.) Odavde gledano, iz naše male autoritarne kneževine – to i jeste bila demokratija. Samo loša. Sad se to zove hibridnom, zato što, eto, ima slobodnih izbora – ima? zbilja? i slobodni su? – a onda ih ne imađaše. Bio je to totalitarizam, baršunasto mek, ali totalitarizam. A ovo sad je demokratija, surovo totalitarna, ali demokratija. Pa ti vidi.
Aerodrom, taj koji drži onaj koji drži jugoistok Evrope, nalazi se na visoravni podno planine Plješevice. Zovemo ga Željava, mada je to tek sedište vojne baze. Ako se kroz žicu iskradeš kod Dûle, dugozlazni akcenat na prvom vokalu, na krmenadlu i pekarski krompir, ti si, glupi regrute, netom maturirani gradski pacove, u LPS-u. Ličkom Petrovom Selu. Iza su Plitivice, ali tamo ne možeš ići, tamo idu oficiri sa svojim devojkama, ženama i ljubavnicama, tamo su stranci, a ti se sa strancima ne smeš mešati, jer ćeš im, možda, otkriti tajnu – da onaj ko drži ovaj aerodrom, drži jugoistok Evrope. Pa šta smo onda mi, takozvana Jugoslovenska narodna armija? Jugoistočno krilo Nato-pakta? Pa, da. Upravo to. Otud sve one milijarde iz Maršalovog plana, ulupane da nastane ovaj podzemni aerodrom u izbušenoj Plješevici. Čije su pare? Dolari su u pitanju, rublje svakako nisu, jer se reklo povesno “Ne”, onomad, ono kad se išlo na Goli otok, ako posumnjaš: Partija je moja mati, luč u tami ovog vijeka, uz nju stasah u čovjeka. U Petrovoj rupi, na primer.
Neuspešni poručnik postaje kapetan. Glupi regrut nakratko postaje ćata, “evidentičar”. Veštinu kucanja naslepo s deset prstiju upotrebiće na pisanje molbe za novi stan, jer kapetan se i oženio, još nema decu, ali ga sleduje stan, to je prirodno, to je tako po pravilu službe, tako to stoji u budžetu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: polovina ukupnog budžeta ide na Armiju, a polovina te polovine – je l’ to četvrtina? – ide na ovaj aerodrom, ovu najveću bazu, ovu tačku zbog koje će, kad u maju devedeset druge godine, bude onesposobljena poletno-sletna staza broj jedan, Džejms Bejker, državni sekretar SAD, reći – očuvanje Jugoslavije više nije interes Sjedinjenih Država. I uopšte, neka se time bave Evropljani, a mogu i Rusi, ko se koga dohvati, rat je završen, hladni rat, počinje novi, mlaki i trajni, no to je druga tema.
Skupa je ta Armija, i taj njena glavna baza, aerodrom koga još zovu i “bihaćkim”, mada je daleko varošica na Uni, tamo se ide na kolače u “Bondeno”, i u “Gurman”, kod Osmana Lelića, na svakojake đakonije, od sogan-dolme do pečenja. (Vojnik voli pečenje, kad stigne u paketu, onako prejeden pasuljem.) Vojnik žali svaki dan, svaki sat, od trinaest i po meseci, minus redovno i jedno petodnevno odsustvo, koliko je proveo u bespuću i besmislu, vičući razumem i kad ne razume. Vojnik u glavi vrti Doorse i Unknown Soldier, vojnik je gledao “Kosu”, “Apokalipsu Sada”, “Povratak ratnika”, vojnik bulajićevske i ine bedastoće, sa časnim izuzetkom “Diverzanata”, “Mosta”, pa i “Valtera”, Hajrudina Šibe Krvavca, nije smatrao ničim drugim do bacanjem novca na laži o ratu, jer rat su “Zaseda” i “Hajka” Žike Pavlovića, rat je Purišina tetralogija, “San”, “Devojka“, “Jutro“, “Podne“, rat je “Tri”, Saše Petrovića, u ratu vojnici ginu kao pogonsko gorivo istorije, kao pogonsko gorivo ideologije, gore kao gorivo, don’t wanna be a soldier, mama, I don’t wanna die, tako peva Lennon, straight to hell, boys, tako peva Strummer, kakva crna vojska, arčenje novca na ludilo ideje o “naoružanom narodu”, onom koji će se, tako naoružan, poklati za svoje male teritorije, svoje male nacije, svoje male religije o kojima ne zna ništa osim da zapali sveće i otklanja namaze, ne razumevajući ništa, ne pitajući se ništa, vičući razumem i šišajući se. Na moderne frizure.
Ne, ne želiš biti vojnik. Ne želiš ginuti vođen nesposobnim, nekompetentnim, preterano privilegovanim starešinama, sa njihovim beneficiranim stažom i posebnim prodavnicama. Izuzeci potvrđuju pravilo, to da, ali su, pokazaće se, pokazalo se, uvek se pokaže, izuzeci izuzetno retki. Zato su izuzeci. Ne vredi ginuti zbog retkih izuzetaka. Ne, ne želiš biti vojnik, ne želiš ubijati druge ljude. Ako se iz bede želiš izbaviti kroz vojsku, kao profesionalni vojnik, podoficir, oficir – na hrvatskom “časnik”, ako ima časti, ako nisi nečasnik – to je nešto drugo. Ti si onda plaćeni patriota. Ako si, pak, istinski rodoljub, ti češ znati šta ti je činiti. Nećeš dopustiti lošu vlast. Nećeš trpeti ponižavanje. Nećeš biti podanikom. To je rodoljublje. (Vojniku je u posetu došao deda, partizan i potpukovnik u penziji, onaj koji mu je, na početku poslednje vesele decenije dvadestog veka, kad ga je unuk zamolio za neki njegov orden, da ga zakači na sako, to beše moda, izneo kutiju za cipele punu ordenja, i rekao: uzmi šta hoćeš, ništa to ne vredi. – Deda, kako to da ti koji si sanjao da kao kraljev gardista, izbegneš iz južnosrbijanske sirotinje kroz podoficirsku službu, postaneš partizan? – Sinko, kad su došli da novače, još su bili zajedno, četnici i partizani. Četnici ukrstili redenike, pustili brade, drpaju nam devojke za dupeta, traže rakiju i kradu kokoške. A ovi se postrojavaju i salutiraju, iako bašibozuk, nema svaki ni pušku. Ali, liče na vojsku. I ja, sine, otišao s vojskom.)
Vijetnamski rat se još ne beše završio, kad je ukinuta popuna američkog vojnog sastava regrutima. Godina beše sedamdeset i treća. Završena je ideja o narodnoj vojsci. Nema takve. Vojska je uvek i samo sredstvo prinude, transmisija vlasti, produžetak moći. Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita, to ni tada nije postojalo, iako je skupo koštalo, a moralo se i učiti, odgovarati nastavnicima i profesorima. Sumnjiv je svako ko je imao više od “šestice” iz ONO i DSZ, a nije služio JNA. Jer, bežalo se od toga, kako je ko umeo. Ne, ne želiš biti vojnik-amater, topovsko meso, potrošni materijal istorije shvaćene kao borbe za prevlast. To je gotovo.
Još od doba imbecilnog jugoslovenskog propagandnog filma, “Najbolji”, delca kojim je sahranjena jugoslovesnska kinematografija i jugoslovenska armija, vojniku koji je odgulio svojih dva dana manje od trinaest i po meseci (od zacrtanih petnaest, četrdeset pet dana opšteg skraćenja i dva dana na krv, daš krv pa te puste ranije), bilo je jasno da je izgubio više od godine života. Mogao je proći i kao Sašo Gešovski, koji će pet godina kasnije izgubiti život. Samo zato što je u uniformi vojske u koju ne veruje, u koju je oteran, u koju je morao ići, jer dobit će po.. i dobio je. Metak. U Splitu. Nije reč o istoimenom splitskom bendu. I ne, nije Sašo Gešovski, rođen u Kavadarcima oktobra 1971, ubijen u Splitu šestog maja dvadeset godina kasnije, onaj kojeg na oklopnom transporteru, što ga je nečiji nedotupavni mozak poslao na demonstrante, davi nekakav ustašoidni siledžija. Gešovski je ubijen metkom. Prva žrtva u uniformi JNA, u ratu koji još nije počeo. Baš kao što prva žrtva granatiranja Dubrovnika, petog oktobra iste te godine, ima biti Milan Milišić, pesnik i one pesme u kojoj ulazi noć u moju utrobu, nestrpljiva kao vrisak djeteta. Raketa ispaljena sa ratnog broda prodire u Svetog Ivana, kamenog čuvara Porporela i stare dubrovačke luke, kao što je noć ušla u utrobu Milana Milišića, srpskog pesnika, treba li reći, a izgleda da treba, u vidu granate JNA. To je poslednja slika armije, one koja drži aerodrom kojim se drži jugoistok kontinenta.
Uvoditi vojni rok? Za koga? Protiv koga?
Ne. Ne želiš biti vojnik.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare