Indexima, da, tom bendu, šezdeset je godina, kao i Stonesima. Ali, Stonesi postoje. Ako verujete da je ovo što tutnji svetskim pozornicama, ovaj tribjut bend Charlieju Wattsu uistinu ono što zovemo The Rolling Stones, onda – da, postoje. Ako vam se, kao meni, čini da to ipak nije to – a slušao sam taj bend i dok je tamo bio Bill Wyman – onda otkud uopšte ideja da se spominje i obeležava šezdeset godina benda koji ne postoji više od dvadeset?
Pa, u tome jeste paradoks zvan Indexi.
Wyman je otišao iz Stonesa zato što je bio najstariji i nije više imao volje da bude deo najvećeg rokenrol cirkusa na svetu. Reč cirkus, osim što podseća na tu slavnu svirku i mnogo kasnije pokazani film, ovde stoji kao putokaz, kao slavni stih Klo-Ko-Trizma, poslednjeg srpskog brenda vrednog ozbiljnije pažnje – Klovnovi koji traju/zato što je beda večna, tako glasi taj stih Aleksandra Sekulića, pesnika po čijoj je poemi jedan od najboljih naših filmova dobio ime. „Majstori, majstori“, dakako. Beda je večna, pa su i Stonesi večni. Ali, Charlie Watts nije otišao svojevoljno iz benda, svog benda. U tome je razlika između krasnih dekica koji se valjaju velikim pozornicama i onog što ime benda ima biti.
Vratimo se, dakle, Indexima.
Da, oni postoje u svom nepostojanju, o tom je paradoksu reč.
Jer, Indexi su drugo ime za štošta, ali najviše – drugo ime za Sarajevo. Pa, kao što Sarajevu artiljerija i snajperi nisu mogli oduzeti život, oduzevši mnoge živote, tako i Indexi postoje kao trajna činjenica, kao emocija. Kao Sarajevo.
Ta je emocija amalgam dveju, baš kao što je jabuka Sarajeva rasečena rezom zvanim Miljacka. Na levoj strani, „memli-strani“, tamo gde sunce iznad Trebevića izlazi nevoljko i zalazi brzo, tamo je vrelo vlažne melanholije. Na desnoj obali širi se sunčana žiznjeradost, plamte šarm i vedrina. Mostovi, od Kozije ćuprije do Stupskog mosta, spajaju te dve obale, ta dva osećanja, prepliću melanholiju i vedrinu. To tkanje, taj ćilim, to su Indexi.
Sarajlija se, tako, prepoznaje, pre svega sam u sebi, kao onaj koga Indexi stignu. Bio rođen u opštini Centar – a sve su Sarajlije tamo rođene, jer na toj je opštini jedino porodilište – bio neko ko je tu došao ili se čudom obreo i zakopitio, Sarajliju će Indexi strefiti bar jednom u životu, kao mali udar srca, kao nežni infarkt: kad bude ostavljan, kad bude ostavljao, na nekoj besmislenoj JNA straži, negde u samoposluzi u Perthu, na nekoj obali Atlantika, u nekom budžaku ili nekom centru sveta, onda kad se steknu uslovi da se melanolija i vedrina stope u jedinjenje zvano Sarajevo. Zvano – Indexi.
Mogao si, dakle, biti pankerom punim prezira prema provincijalnom drndanju lokalnih gitarskih heroja, poput Teofila u vezi sa Smakom, mogao si biti opredeljeni narodnjak ili strasni ljubitelj i poznavalac Puccinija, mogao si biti ravnodušan prema muzici i posve tvrdog uha – ako si Sarajlija, snaći će te, sačekaće te, zaskočiće te Plima, Sanjam ili Balada baš kao što će te nekad i negde satrti Miss You, Time Is On My Side ili Angie. Koga Indexi nisu stigli, taj ne zna gde je živeo. A ni zašto.
Bonus video: Z u kulturi: Zabrana ili zabuna – gosti Gorčin Stojanović i Miljana Nešković
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare