2
Ima to kod Bulgakova, u „Beloj gardi“: „I u dvorcu, zamislite samo, takođe nije dobro.(..)Mršav, prosed čovek, sa podšišanim brkovima na izbrijanom licu boje pergamenta, u bogatoj čerkeski sa srebrnim ukrasima, počeo je da se muva oko ogledala. Kraj njega su se muvala tri nemačka oficira i dva Rusa. (..)Oni su pomagali ćelavom čoveku da se presvuče.“
To je opis ukrajinskog hetmana, u godini 1918, kad je Car-baćuška zbačen, kad se krvâve ruske i ukrajinske gaće u građanskom ratu. Hetman beži, on, tek izabrani vođa ukrajinske republike, prve u povesti, maskira se u nemačkog vojnog lekara i odlazi s Nemcima koji polako gube rat. Nadiru boljševici, a nadire, pre njih, na Kijev, koji vrvi izbeglicama iz Moskve i Sankt Petersburga, sve finom i bogatom svetu koji je spakovao svoje dijamante, jantare, zlato i srebro, nadire, piše Bulgakov, Petljura, nekakav samozvani oslobodilac sa svojih stotinu hiljada mužika, proletera i lumpenproletera, a hetman, eto, beži.
Valja čitati Bulgakova i inače, i ne samo „Majstora i Margaretu“, nego baš „Belu gardu“. Čitao ga je i Moskalj, tako u Kijevu zovu Ruse, kremaljski samodržac, pa se nadao da će i savremeni hetman ukrajinski – uteći. Jer da je on ionako komedijant, zabavljač, a takvi nisu materijal za vođe otpora i za predsednike država, valja biti kagebeovac, autoritarac, večito potčinjen u lancu komande, pa sačekati svoj trenutak, svoj udbaški pedigre, nauk i metod staviti u službu rasta u sopstvenim očima – Bog šteđaše na visini – a onda udariti, ostaviti trag u povesti, upisati se zlatnim slovima u povesnicu, vratiti Ukrajinu matici, jer šta su ti Ukrajinci, nego Rusi, možda tek nešto malo drugačiji, kao što ni Crnogorci nisu drugo nego Srbi, kao što to nisu ni Hrvati, ni Bošnjaci, a tek nekmoli Makedonci!
I zajebao se Moskalj. Komedijant se ispostavio, bar zasad, drčnim, odvažnim, inokosnim. Nije se preobukao i pobegao. Dapače. Jeste da će ga sad razvlačiti po senatima, kongresima, stejt departmentima i njihovim trabantima po Evropi, kao ad hoc heroja, ali to ne menja na Moskaljevoj lošoj računici. Moraće regruti da ginu. Moraće ruske majke da plaču, kao što su plakale američke majke posle Sajgona, kao što su i ruske plakale, onomad, posle Kabula.
Valja, rekoh li, čitati Bulgakova. Ali s razumevanjem.
To samodršcima ne ide. Pa im zato ništa ne znači ni ovih nekoliko redaka iz „Bele garde“:
„A zašto je to bilo? Niko to ne može reći. Da li će iko i ikada platiti krv?
Ne. Niko.
Jednostavno će okopneti sneg, iznići će zelena ukrajinska trava, prekriće zemlju… pojaviće se raskošni izlasci sunca… zadrhtaće žega nad poljima i od krvi neće ostati ni traga. Jeftina je krv na crvenim poljima, i niko je neće iskupljivati.
Niko.“
Bonus video: Glas, dirka, bas