0
Engleski pop rok sastav predvođen jedinstvenom Ellie Rowsell piše osećajne hitove za novo doba post-covid romantizma.
Posle par godina sve češćeg pominjanja u medijima kao velikih talenata ostrvske scene, londonski sastav Wolf Alice konačno je dospeo na prvo mesto britanske top liste albuma, nakon dva izdanja koja su to zamalo uspela. I dok su My Love Is Cool (2015) i Visions of a Life (2017) privukli i vezali publiku istog godišta (rođenih u 1990-im), tek je upravo objavljeni Blue Weekend (Dirty Hit), ikoničnog imena, uspeo da ih probije do samog vrha popularnosti, uz već uobičajene hvalospeve kritičara. Time je priča o tome da u rok muzici još uvek ima dovoljno života dobila svež argument: Wolf Alice su, naime, par excellance pop rok grupa novog doba, takoreći definicija kako to danas treba da izgleda.
Grupa predvođena upečatljivom, senzualnom frontwoman Ellie Rowsell, bila je od početka intrigantna, pa je još za prethodno izdanje dobila prestižnu Mercury nagradu. Da su velike nade muzičke industrije, od tad nije bilo sumnje, no oni su u međuvremenu uspeli da se dokažu kao ozbiljni autori koji stalno napreduju, sa Ellie kao mladim simbolom ženske osvešćenosti – i svakako mnogo više od još jedne plavuše na sceni – te nije čudo što se ispostavilo da je Blue Weekend njihov dosadašnji umetnički vrhunac, a ne samo komercijalni.
Bez obzira na uspehe na listama, Wolf Alice nipošto nisu uobičajen pop bend sa hitovima za jednu sezonu. Inspiracije su im složene: melanholični britanski folk i Portishead, shoegaze i 4 AD produkcija (pomalo kao kod vršnjaka London Grammar) – ali ponekad se tu nađe i američki grunge, skriveni komadić Lane Del Rey, pa čak i malo Blondie. Kombinacija emotivne ogoljenosti i misterije, uz poneki glasni rok momenat, čini njihove pesme nekom vrstom baroknog gitarskog popa, čija slojevitost puno toga govori o tome koliko nam je svima dosta muzike na brzaka operisane od emotivnosti, čime su nas hranili godinama. Ali iznad svega navedenog stoji fenomenalno pevanje Ellie Rowsell, i njen originalan autorski izraz, pun stvarnih osećanja: odrasla u katoličkom okruženju, irskog predznaka, ona je sa sobom donela lične sumnje i nade kojima se dugo niko nije bavio u popularnoj muzici. Novi album je zato značajan i kao glas potrage sadašnje generacije za dubljim smislom u životu, potrage koju upravo Ellie oličava.
Blue Weekend ima zamah pravog rok albuma sa pričom. „The Beach“ je kratko, surealno otvaranje na plaži, uz raspevan ženski vokal koji otvara vrata muzičke percepcije prepuštajući se prirodi, i spremajući nas za ostatak naracije.
Već sledeće dve numere spadaju u vrh estetike Wolf Alice: baladerski rok „Delicious Things“ sa ispovednom temom o snalaženju devojke u šoubiznis miljeu Los Anđelosa, pun je unutrašnjeg intenziteta, otvarajući nam vrata bogatog emotivnog života kog krije ova ploča, i uvodeći nas u koloplet ljubavnih opservacija i potrage za identitetom, što će biti glavna tema tokom celog Blue Weekend. Ovo je jedna od njihovih najlepših pesama, ali sledi je još moćnija „Lipstick on the Glass“, među najboljima u dosadašnjoj karijeri grupe – u njoj se radi o nemogućnosti da se donese odluka, koja prelama odnos između dvoje.
Do punog izražaja dolaze sve mogućnosti čežnjivog glasa Ellie Rowsell, koji parira celom bendu, dok nas zahvaljujući njoj preplavljuje plima fragilne nežnosti, vodeći nas dalje kroz plutanje emotivnim okeanom kog čine pesme Wolf Alice.
Moderno rokersko kidanje na singlu pod imenom „Smile“, ekspresno nas izbacuje iz uljuljkivanja da će sve pesme teći laganim vodama, demonstrirajući silinu ženskog besa zbog lošeg tretiranja, ali i veliku stilsku raznovrsnost za koju su Wolf Alice spremni – u njoj dolazi do spajanja grunge i folk elemenata na novom energetskom nivou. Nasuprot ovome, raskošna „How Can I Make It OK?“ polako raste u himničnu pesmu koja se ne zaboravlja lako, sa pevačkim ukrasima u Kate Bush stilu. Njena se duga senka nadvija i nad ovom femininom autorskom kreacijom, još jednom potvrđujući ko je velika majka za sve cure spremne da se bore za slobodu izraza mimo bilo kakvih tržišnih diktata.
Bučna „Play the Greatest Hits“ je iznenađujuć, čist rokenrol za devojačko ludovanje pod pritiskom emocija, još jedan buran intermeco, namerno umetnut tako da nas spreči da znamo šta dalje da očekujemo. A nastavlja se sve tiše, u potrazi za sobom: erotska fantazija „Feeling Myself“ napisana je kao lagana kompozicija koja svakim taktom sve dublje uranja u unutrašnje pejzaže, lagano nas uvlačeći u svet intimnosti u kome Ellie vlada, leluljajući od maznog umiljavanja do potpune razbijenosti. I potom dolazi sam vrh albuma – zanesena „The Last Man on Earth“ u potrazi je za spiritualnošću u materijalističkom svetu. Grupa još jednom pokazuje koliko je dobra u baladerskom formatu, kog ispunjava osetljiva, lirska melodija istaknuta grandioznim aranžmanom, punom bitlsovskih ukrasa i bovijevskih šljokica. Široki zamah ove pesme u sebi sadrži čitave slojeve engleske rok muzike, predstavljajući Wolf Alice kao svesne naslednike višedecenijske tradicije.
Sjajno je kad bend zna u čemu je najbolji, pa je i „No Hard Feelings“ utišana, setna minimalistička pesma o odnosu prema dečku posle raskida, neobične strukture i nošena samo gitarskim treperenjem struna i glasom – što nas polako dovodi do magične „The Beach II“, kojom se album zaokružuje, vraćajući se na najlepši način na početak, kroz vilinski shoegaze zvuk tipa Beach House ili Mazzy Star, na kome počivaju svi snovi Wolf Alice. Snovima o ženskom prijateljevanju na obali mora, Blue Weekend se i završava, baš kako je i počeo.
Wolf Alice daju emocijama zaslužen glamour na Blue Weekend. Osećanja kod njih rastu kroz pesme kao da prisustvujemo nekoj svečanosti. Svedoci smo da novi albumi popularni kod mlade publike tokom 2020. i 2021, prizivaju dublja životna iskustva – i opozit su instant hitovima što su pre samo dve-tri godine bili maltene jedina roba vredna pažnje na tržištu. Očigledno je prošlo vreme plastificiranih EDM trikova za jednu noć, a ponovo je, bar za trenutak, došlo vreme lepih ali stvarnih ljudi, koji imaju šta da kažu i pevaju tako da im se veruje. Novi, post-covid romantizam ulazi na velika vrata.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
