0
Malijski beduini sa električnim gitarama predstavljaju jedan od svojih najboljih albuma, ovaj put u produkciji slavnog Daniela Lanoisa.
Na svom putovanju kroz pustinju (bez prašume), najčuveniji bend naroda Tuarega – Tinariwen – došao je do albuma broj devet: „Amatssou“ (Wedge). Ono što smo nekad znali kao world music egzotiku, danas je uveliko svakodnevnica i u našim domovima, zahvaljujući strimovanju i dostupnosti muzike iz celog sveta preko interneta. Budući da su Tinariwen čak i nastupali u Srbiji, i to već tri puta (u Domu omladine Beograda 2005. i 2012, kao i na glavnoj bini Exita 2016.), oni nam svakako nisu nepoznati. Ipak, podsetimo se ukratko neobične priče ove po svemu izuzetne grupe, za sve one koji su ih tek sad otkrili.
Tuarezi (Tamašek, kako nazivaju sebe i svoj jezik), nomadski su narod berberskog porekla koji živi širom Sahare (stanovništvo koje je tu naseljeno još od antičkih vremena, pre dolaska Arapa). U svojim karakterističnim odorama bele ili indigo boje, obmotani oko glave, jašući kamile – u očima Evropljana oni su postali sinonim za beduine. No, oni nisu nikad poznavali granice, te ih je dolazak kolonijalnih sila, a potom i nezavisnih država koje su podelile njihov dom – nepreglednu pustinju – doveo u istorijski nezavidnu situaciju. Praktično od šezdesetih godina prošlog veka traje njihova borba za samoopredeljenje i nezavisnost, često u okršaju sa vlastima Malija i Nigera, a uz podršku iz Alžira, Libije i Mauritanije.
U tom političkom metežu nastao je i Tinariwen, praktično u izbegličkim logorima, još 1979. Osnivač sastava Ibrahim Ag Alhabib, čiji otac je likvidiran na njegove oči kad je imao svega 4 godine, gledao je kao mali neki vestern i bio fasciniran kaubojem koji svira gitaru. Na kraju je sam napravio jednu i počeo da nastupa obrađujući stare narodne pesme i skidajući zapadne rok hitove. Spajajući ova dva izvora stvorio je kasnije jedinstvenu muziku Tinariwen (prevod: „pustinje“), koji su je godinama svirali, zabavljajući svoje ljude u imigraciji, pre nego što se konačno za postojanje benda saznalo na samom početku 21. veka – pre svega, zahvaljujući francuskim i engleskim producentima što su doneli njihove snimke nastale za potrebe lokalnog radija i objavili ih pod imenom „The Radio Tisdas Sessions“ (2001).
Albumi koji su usledili stvorili su mit o „pustinjskom bluzu“. Radi se o afričkoj muzičkoj vrsti čija se supstanca vrti oko hipnotičkih udaraljki i ritmičkih gitara, sa pesmama čiji spori tok zaista podseća na nekog pretka bluza. Tinariwen su ga proslavili, otvarajući put za druge savremene muzičare iz regiona, kao što su Tamikrest, Bombino ili Songhoy Blues, i bacajući novo svetlo na velike preteče kakav je Ali Farka Toure. Revolucionarni “Amassakoul“ (2004) ih je ucrtao na mapu svetskih pop zbivanja, transcendentni „Imidiwan: Companions“ (2009) zauvek umetnički dokazao, dok im je „Tassili“ (2011) doneo Grammy nagradu za najbolji world music album.
I dok je ovaj poslednji sniman zaista u pustinji (u regionu Tassili, u čijim planinama stoje uzbudljivi pećinski crteži jedne 10.000 godina stare kulture) – zbog obnovljenih ratnih sukoba u regionu, sledeći su snimani uglavnom u SAD, u čuvenom prerijskom nacionalnom parku Joshua Tree, i uz podršku čitavog niza uglednih alternativnih muzičara (Mark Lanegan, Kurt Vile, Josh Klinghoffer, Matt Sweeney, Saul Williams, Warren Ellis i drugi). Do tad, kao novi glavni autor, iznikao je gitarista Abdallah Ag Alhousseyni, ali su Tinariwen nastavili da funkcionišu kao proširena zajednica sastavljena od desetak ili više članova, u koju su se američki saradnici spontano uklapali po potrebi, ne narušavajući celinu. Potvrđujući visok ugled, izdanja “Elwan“ (2017) i „Amadjar“ (2019) opet su bila nominovana za Grammy.
Najnovija, upravo objavljena ploča „Amatssou“ (prevod: „neustrašivi“), karakteristična je po spektakularnoj ambijentalnoj produkciji kanadskog audio-mađioničara Daniela Lanoisa, kao i povratku u netaknutu okolinu Tassilija, gde su ovi snimci zabeleženi. Na dve stvari i on lično dodaje pedal steel gitaru, a svoje mesto nalaze i Fats Kaplin na bendžu i Wes Corbett na kantri violini, ugrađujući svoju virtuoznost u muzički svet grupe Tinariwen. Lanois je pažljiv saradnik – naučio je da ne narušava osnovno tkanje zvuka koje mu je povereno, radeći sa veličinama kakve su Bob Dylan, U2, Peter Gabriel, Neville Brothers, Willie Nelson, Neil Young, The Killers i naročito Brian Eno. I mada niko ne očekuje od njih ništa radikalno novo posle tolike karijere, već i sama činjenica da su Tinariwen kroz ovu saradnju izbegli da se ponavljaju, a uspeli da sačuvaju svoj karakterističan zvuk i osveže ga – može se smatrati uspehom. Producent im je samo dodao dubinu koja pogoduje njihovim horskim pratećim vokalima, pljeskanju rukama u ritmu i treperenju struna, oblikujući od etničkog predloška naraciju koje zapadno uho lako može da prati u svih 12 pesama (nalik na njegov rad na remek-delu „Yellow Moon“, njuorleanskih legendi Neville Brothers).
Svaka kompozicija ostavlja utisak kao da iza sebe krije neki magijski obred. Verovatno i krije. Tuarezi jesu muslimani, ali su religiju primili pod svojim uslovima, očuvavši mnogo paganskih običaja i shvatanja iza njene maske. Tekstovi songova zato u sebi nose jednostavne, ali neporecive hiljadu godina stare istine o solidarnosti, borbi za slobodu i životu u saglasju sa prirodom. Tinariwen zvuče kao da dolaze iz večnosti i u nju se vraćaju, vanvremenski poznato i ubedljivo.
Ako ste se ikad pitali šta se priča tokom noći pune zvezda negde u sred pustinje, dok neophodna vatra pucketa, a vi se lagano povlačite u šator – tu su Tinariwen da prospu pred nas milenijumske mudrosti do kojih ljudi dolaze samo pod tim okolnostima. U takvim noćima i električna gitara zvuči kao instrument koji prati čovečanstvo od prapočetaka.
S obzirom kojom brzinom se svet pretvara u pustinju – možda je ovo muzika budućnosti.
Bonus video: Koncert Iron Maidena u punoj Areni
