1
Pre desetak godina, Swedish House Mafia pretvorili su house u opšteprihvaćenu mainstream muziku, postajući jedno od najpoznatijih imena elektronske dance scene na svetu. Njihov prvi pravi album „Paradise Again“ prilika je da se zaokruži priča o globalnom clubbingu i njegovim dometima.
Swedish House Mafia su fenomen koji je skrenuo pažnju na svetski komercijalni potencijal švedske house scene, kad su se 2008. tamo pojavili udruženi lokalni talenti Axwell (r. 1977), Steve Angello (r. 1982) i Sebastian Ingrosso (r. 1983). Originalno je ovoj ekipi – koja je i ranije često nastupala zajedno – pripadao i jednako čuveni Eric Prydz, ali je on odustao kad su se ujedinili, navodeći da je suviše veliki control freak, te da ni sa prijateljima ne bi mogao da se složi oko skupnog vođenja karijere. Za njima je kasnije došao nešto mlađi Avicii, da ključno obeleži sledeću generaciju klabera, potvrđujući staru istinu da skandinavske pop umetnike svih vrsta treba uvek shvatati ozbiljno.
I zaista, kako pokazuje i primer ABBA, ali i mnogih drugih – švedski umetnici su majstori stilizacije, kojom originalne angloameričke muzičke forme sa lakoćom prevode u opšta mesta, prihvatljiva i nenaviknutim evropskim ušima, germanskim, slovenskim ili latino. Mada ponekad tu svoju stilizaciju dovode do ivice kiča, ona uvek ima jak organski sadržaj i visceralnost zvuka.
Upravo je ta komunikativnost tajna ogromnog uspeha Swedish House Mafia, koji su svojim radom transformisali house u deo pop mainstreama, udarajući temelje ogromnoj popularnosti dance muzike i njenim savremenim komercijalnim uspesima, posle 2010. Decembra 2011, upravo su Swedish House Mafia postali prvi elektronski muzički sastav što je rasprodao čuvenu salu Madison Square Garden u Njujorku, najavljujući početak novog doba.
SHM su zapravo odlučujuće doprineli da se formira žanr poznat kao EDM (Electronic Dance Music), što je ime koje je onomad skovano u Americi da bi se nekako nazvala big budget pop forma elektronske klupske muzike, koja je počela da osvaja top liste i stadione. U SAD su, naime, sve do 2010. i techno i house bili manje ili više undergound fenomeni, prezreni od strane velikih mogula šou biznisa, ali se situacija drastično promenila sa ovim rebrandiranjem proizvoda (u čemu je važnu ulogu odigrao Robert F. X. Sillerman, osnivač SFX Entertainment, budućeg Live Nationa, najveće koncertne agencije na svetu). Pronalazak nove formule koja je prezentovala dajdžest verziju savremene plesne muzike, učinio je čudo za njenu tržišnu uspešnost, ponudivši publici trans-žanrovski koncentrat u kome su se sve ove vrste iskombinovale, postajući pogodne za brzo i anonimno konzumiranje, nalik na fast food. EDM je funkcionisao kao hiper-ubrzana pop muzika, jer su sve numere imale vokal, neki put orginalan, neki put kao remiks nekog rok, soul ili pop hita, što je pretvaralo DJ setove u digitalizovanu selekciju hitova, puštenu uživo.
Savremeni šou biznis je nemilosrdna korporativna disciplina u kojoj se kombinuju svi mogući izvori profita, ukrštaju tradicije, melju žanrovi, rasna porekla, rodovi – sve samo da bi se dobila kaša koja zadovoljava najviše različitih ukusa. To je pošast koja je u poslednje vreme razorila sve ono iskreno i revolucionarno što je sa sobom doneo elektronski clubbing pokret, od kad je počeo, još osamdesetih godina prošlog veka. Malo ko je u ovom digitalnom paklu sačuvao dušu. Swedish House Mafia spadaju među malobrojne kojima je to uspelo. Dok je to imalo smisla, oni su radili zajedno, ali su umeli da stanu kad im nije bilo po volji: mada su osnovani 2008, prestali su sa radom već 2012, čim je surova komercijalizacija uzela maha, da bi nastavili tek 2018 i evo sve do sad, vrativši se kao bogovi i zaslužni začetnici globalnog stadionskog dance zvuka. U periodu kad nisu zvanično radili, nastupali su odvojeno, ali kontakte nisu prekidali (tokom te pauze imali smo priliku da vidimo par Axwell & Ingrosso i uverimo se uživo u njihovu veličinu, u punoj Beogradskoj Areni 2010, oko čega je ovaj potpisnik intenzivno radio). Tako je povratak Swedish House Mafia nekako logičan, stvar slobodnog izbora, pokrenut najvećim delom kreativnim razlozima – čija kruna je upravo objavljena ploča.
„Paradise Again“ (Republic) njihov je debi, koji pokazuje još jednom u čemu je revolucionarnost ovog DJ tima – autorski album nije oblik u kome se elektronska plesna muzika konzumira, ali oni ga prisvajaju da bi demonstrirali kako i taj žanr ima umetnički dignitet i mogućnost da ovlada dužom formom. I to ne samo formom, nego i sadržajem: tako su u jedan sat muzike stali super gosti iz mnogih žanrova, od rapa preko trapa do soula – the Weeknd, ASAP Rocky, Sting, Ty Dolla Sign, Mapei, Seinabo Sey, 070 Shake, Connie Constance, pa čak i mladi švedski klasični kompozitor Jacob Mühlrad. Pošto long plej definitivno nije medij kojim se širi ova muzička vrsta, jasno je da se veliki uspeh na listama albuma nije očekivao – ali su mesto br. 121 u SAD i br. 70 u Engleskoj, ipak vrlo nisko postignuće, imajući u vidu da je Avicci znao za puno bolje rezultate – te pravi pokazatelj njihovog mesta u šou biznisu ostaju singlovi i onih 45.000 ljudi što je skakalo sa njima nedavno u Majamiju.
Numere su očigledno namerno krajnje raznovrsne, nudeći naraciju o raznim prepoznatljivim raspoloženjima i situacijama, kao da opisuju nečiji životni put. Opšti ton nameće „Time“ (featuring Mapei), koja pripoveda o traganju za sobom, tokom protoka vremena. „Heaven Takes You Home“ (with Connie Constance) sabira jednu ljubav u apokaliptičnu rečenicu, sada nažalost blisku realnosti: „I don’t want to see the end of the world without you“. Vrhunac albuma je svakako “Moth to a Flame“ (with the Weeknd), u kojoj se najpoznatiji Kanađanin etiopskog porekla pojavljuje kao neko ko čuva svoju ljubavnicu od suvišnih iskušenja i vraća je kući – mužu, da je njegov plamen ne bi sagoreo. Odličan je i „Frankenstein“ (with ASAP Rocky), gde se poznati reper pojavljuje kao Dr. Frankenstein, koji traži priznanje i odgovarajuću isplatu za svoj doprinos čovečanstvu. „Don’t Go Mad“ (featuring Seinabo Sey) je duhovita, „Paradise Again“ tematski euforična, a elegična „Lifetime“ (featuring Ty Dolla Sign and 070 Shake) zamišljena nad protokom vremena i pitanjem muško-ženske vernosti, što je očigledno glavna tema koja zaokuplja SHM.
Među 17 stvari, ističu se još i uplifting „It Gets Better“, tvrda „19:30“, te osvešćena „Redlight“ (with Sting), u kojoj se sa pravom merom reciklira nezaboravna „Roxanne“ grupe Police. Za sam kraj, „Another Minute“ čežnjivo moli nekog da ostane još malo, mada se žurka primiče kraju, a „For You“ posvećuje sve ovo jednoj osobi od posebne važnosti.
Kao prvoklasni poznavaoci istorije clubbinga, Swedish House Mafia imaju u rukavu mnoge ideje, od kojih su neke sasvim nalik na velike francuske učitelje Laurenta Garniera i Daft Punk, ukrštajući instrumentalne melodije sa insistirajućim ritmovima uz dosta drame, ali su sve vreme eklektično samosvojni. Na neposredan i čulan način, i njihova muzika direktno svedoči o našoj epskoj urbanoj usamljenosti, a to je kvalitet koji je svojevremeno učinio elektronski dance definitivnim gradskim zvukom ranog XXI veka. I zaista, nikad apstraktna muzika nije bila toliko popularna, niti je uz manje reči bilo više iskazano o kosmičkoj samoći što nas je sve pogodila.
Swedish House Mafia su na „Paradise Again“ ponudili sažetak onoga što je dance muzika bila kao kultura, demonstrirajući na jednom mestu šta sve ona može biti u rukama ambicioznih i talentovanih umetnika, željnih da dođu do široke publike, ali bez podilaženja. Nije to veličanstven album koji nešto menja – više je podvlačenje crte ispod već sad velike karijere ovih pop zvezda, nastao sa poštenim porivom da se na još jedan način dokažu kao autori. Vredan je, pre svega, kao topao i dostojanstven dokument o ovom autentičnom pogledu na svet, pre nego što je nastupila potpuna rasprodaja muzike, skrivena iza čudesnog termina „monetizacija“.
Party must go on.
Bonus video: Glas, dirka, bas
