0
Novi album najvažnije savremene rok pesnikinje istinski je umetnički čin i začudno delo koje se teško zaboravlja.
Ukoliko pratite karijeru Polly Jean Harvey (r. 1969) od početka, znate da nijedna od njenih deset ploča nije bila ista – pa je tako i najnovija „I Inside the Old Year Dying“ (Partisan), potpuno drugačija od bilo čega što je do sad snimila, ali je i dalje prepoznatljivo njena. Mada ju je lako klasifikovati kao englesku alternativnu rok ikonu iz devedesetih, to je tek početak priče. Naime, PJ je izrasla u umetnicu velikih dometa, čiju viziju muzike niko nije u stanju da kopira – radi se o jedinstvenoj pojavi, koja nas svakim novim albumom iznenađuje. Kad pričamo o njoj mislimo o visokoj umetnosti u sferi popularne kulture, klase jednog Neila Younga, Toma Waitsa ili Nicka Cavea.
Poslednja tri imena nisu slučajno pomenuta, jer je na neki dalek način PJ Harvey naslednica njihovog načina vođenja karijera kroz stalno izmišljanje sebe iznova, što fanove drži u permanentnom stanju uzbuđenosti, a kritičare na prstima. Niko ne zna šta će ona sledeće smisliti. Tako i treba. Zašto bi se umetnik ponavljao, ako oseća da je na jedan način već sve rekao.
Nema takve opasnosti u slučaju PJ, jer se ona sama brine da njeno opažanje sveta bude uvek originalno i sveže, a način rada u skladu sa najnovijim iskustvima. Prava umetnost se razlikuje po tome što nam uvek nudi novi pogled na stvarnost, a naša junakinja upravo to uspeva svaki put da uradi – evo već preko 30 godina. Tako je „I Inside the Old Year Dying“ jedan od njenih najinovativnijih i najboljih albuma, i čini se da nam ga je baš ovakvog dugovala.
Radi se o ciklusu pesama baziranom na njenoj poemi „Orlam“ (2022), smeštenoj u rodni Dorset, čiji je arhaični dijalekt za ovu priliku spasila od zaborava. Cela atmosfera je vilinska, data u gothic ključu, ali duboko utemeljena u baštini engleskog folka, ovde obogaćenoj ambijentalnim snimcima iz prirode i elektronskim slojevima (za šta su zaslužni verni saradnici John Parish i Flood). Tema je odrastanje devojčice na selu, u sudaru sa prirodnim silama, nagonima i opasnostima koje vrebaju, te pronalaženje sebe u svetu prepunom strahova. Nema sumnje da se ovde sučeljavamo sa poetskom storijom u kojoj su skrivene najdublje uspomene PJ Harvey na nju samu i njene devojačke godine.
„I Inside the Old Year Dying“ je univerzum za sebe, album prepun lepih, eteričnih melodija, koje nas vode na put daleko od svakodnevnice, kao da sve vreme tonemo u san. Sve pesme zato deluju kao snoviđenja, kroz kojih dolazimo do uvida u životne istine. Njen postupak pričanja priče kroz pesme uvek je fragmentaran, povezan asocijacijama, a ne logičnom naracijom. Moramo da je slušamo i pustimo da nas ona vodi. Drugog načina da izađemo iz ove ploče i nema.
Fragilno otpevana, sa drhtajem u glasu, „Prayer at the Gate“ omađijava istog časa sve koji su se kroz ovu šumu uputili neoprezno, bez vodiča (PJ inače peva bolje nego ikad!). Numere znaju da podsete na Björk ili Kate Bush („The Nether-edge“ i „All Souls“), ali i na već pomenute Neila Younga po zavijajućem stilu pevanja, ili Toma Waitsa po kabaretski režiranim udaraljkama. Kompozicija „A Child’s Question, August“ na predivan način sublimira engleske folk uticaje i plasira ih u savremeno doba, slično kao i njen parnjak „A Child’s Question, July“, u pomalo industrial stilu. Drugi par sjajnih kompozicija pod imenima „I Inside the Old Year Dying“ i „I Inside the Old I Dying“, predstavlja najčistije indie-rock trenutke na ploči, kao i senzacionalna finalna katarzična balada „A Noiseless Noise“, noise elegija koja pokazuje kako alternativni rok treba da zvuči danas, ukoliko još uvek pretenduje da bude samo drugo ime za umetnost u oblasti pop kulture.
Konačno, postoji neka stalna tajna veza između estetike PJ Harvey i Nicka Cavea – hajde što su bili par 1996/97, i što je njegov dugogodišnji saborac Mick Harvey bio čest gost na njenim izdanjima – no, ovde se ta povezanost krije u kombinovanju biblijskih i pop-kulturnih motiva. U paru pesama „Lwonesome Tonight“ i „August“ Elvis i Isus su jedno isto, mitski „Kralj“ koji je tu radi našeg spasenja. Spasenja u ljubavi, naravno. Kao i kod Cavea, ima nečeg stilizovano bobdylanovskog u načinu na koji je PJ ovde reinterpretira folk i bluz manir prepoznavanja smisla starozavetnih pouka u svakodnevnici kojom je okružena. Kroz nju je ta stara tradicija dobila svog najuzbudljivijeg savremenog interpretatora.
„I Inside the Old Year Dying“ je negde blizu remek-dela. To je ostvarenje koje mnogo nudi, ali i mnogo traži od nas. Na ovom albumu surećemo PJ Harvey konačno oslobođenu od svega što publika očekuje od nje, kao odraslu osobu i zrelu autorku spremnu da svede račune sa sobom, noseći se sa svojim i našim noćnim morama na prosvetljujući način, kako su to uvek i radili veliki autori.
Magija pop muzike i dalje postoji zahvaljujući PJ Harvey – zbog nje je ona i dalje misteriozno, snažno iskustvo, koje može da nam promeni život.
Bonus video: Viagra boys na Exitu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
