Poslednji nastavak trilogije "Culture" najpoznatijeg trap / hip hop sastava današnjice završava sagu u velikom stilu.
Od kad je počeo proces pretvaranja hip hopa u pop muziku krpoz trap, Migos su bili na vrhu ove igre. Dovoljno pametni i dovoljno samosvesni uličari, sa uspehom su izbegli zamke suvišne komercijalizacije i pretvaranja nove rap muzike u još jedan kliše. Njihov južnjački trap zvuk nije bio predvidljiv, u njemu auto-tune kao zamena za pevanje – nije bio glavni junak, a oni sami nastupili su kao dovoljno drski i otkačeni da i tom žanru daju osećaj kako je opasan. Tako su Migos preko noći, digitalnom brzinom, postali heroji generacije mladih rođenih posle 2000.
Njihova prva dva albuma, Yung Rich Nation (2015) i naročito Culture (2017), temelji su jedne od najvećih mladalačkih histerija u istoriji hip hop kulture, ali i pop muzike u XXI veku (viđeno izbliza na Exitu 2018). Hitovi su se samo ređali, a Dirty South zvuk je zahvaljujući Migosima postao planetarni fenomen. Nekim klincima su Quavo, Offset i Takeoff u periodu 2016 – 2018 postali isto što su nekad davno bili John, Paul, George i Ringo – primeri za ugled. Bilo je to dobro i za popularnu muziku, koja je za trenutak podsetila na svoja najslavnija vremena, kad se u njoj dešavalo nešto što je intrigiralo milione.
Nekoliko godina kasnije, žanrovi više nisu toliko bitni, južnjački trap je postao mainstream, a mlađi i još luđi su stigli na scenu. Budući da se nisu proslavili sa Culture II, da su svi članovi u međuvremenu snimili polu-uspešne solo albume, te da im je pandemija produžila pauzu na preko tri godine – poslednji deo sage koju nam predstavljaju Migos – Culture III (Capitol / Motown / Quality Control), zato je za trojku iz Džordžije bio priličan test. Valjalo je dokazati da su i dalje sposobni da vode glavnu reč – srećom, ako nešto Migos znaju, onda je to da pričaju, ako treba i u tri glasa.
Loženje oko izlaska novog albuma počelo je još daleke 2019, kad su svi davali izjave da je pri kraju i da će biti najbolji do sad, mada je prava kampanja krenula tek početkom ove godine, pripremajući singlovima teren za veliki povratak glavnih igrača. Krajnji rezultat jeste Culture III, jedan od važnih događaja 2021, umetnički proizvod svakako dostojan ugleda kog su već stekli, i njihova druga najbolja ploča do sad: radi se o izbalansiranom delu koje nam predstavlja dva lica Migosa – sa jedne strane, daje tipičnu sliku ultra-mega džekova, koji uvek vladaju situacijom, a sa druge, saosećajnih uličara svesnih svih nesreća u društvu oko sebe. To se vidi i po rasporedu obaveznih gostovanja: ovde susrećemo plejadu apsolutno najvećih zvezda savremene hip hop scene, kao što su Drake, Cardi B, Future, ali i novog underground heroja YoungBoy Never Broke Again, kao i nedavno preminule kultne ličnosti, kakvi su Juice Wrld i Pop Smoke, što su za života uradili neke od svojih poslednjih snimaka baš sa Migosima.
Prve tri stvari zaista imaju epske razmere, dostojne veličine Migosa: „Avalanche“, „Having Our Way“ (featuring Drake) i „Straightenin“ predstavljaju manifest i program grupe, za sve koji su ga možda zaboravili. U „Avalanche“ se pojavljuje sempl legendarne pesme The Temptationsa „Papa Was a Rollin’ Stone“, jedne od najvećih soul numera svih vremena, manifestujući istorijsku povezanost stare i nove crne braće – preuzimanje ove pesme stvara iskonsku vertikalu koja smešta Migos u onu dimenziju gde obitavaju najzaslužniji Afroamerikanci svih vremena.
„Having Our Way“ deluje kao himna grupe, slaveći snagu volje naših heroja, koju su uspešno nametnuli celom svetu. Treća je prava samohvališuća razbrajalica što traje minutima i zalazi u konfrontaciju sa svima, pominjući Eminema i praveći aluzije na razne druge problematične situacije iz kojih su Migos izašli kao životni pobednici. Sa nezaboravnim stihom: „Turn a pandemic into a bandemic“, ne može se reći da nemaju pozitivnu poruku za sve.
Dueti su ilustrativni za karaktere koji se u njima pojavljuju: „Type Shit“ (with Cardi B) daje pravo glasa dugom ženskom jeziku, a i kako bi drugačije kad je ikona zvana Cardi B venčana za Offseta, jednog od Migosa; „Malibu“ (featuring Polo G) „kuva“ priču o napredovanju od ulice do bogatih zvezda; „Picasso“ (with Future) nastavlja sličnu storiju sa još detalja, predvidljivo puna auto-tunea, u stilu kog obožava Future, njihov drugara iz kraja, pa ko voli, nek izvoli; konačno, „What You See“ (with Justin Bieber) iskorak je u crossover pop-rap, uz odgovarajuće zavodljivo Justinovo pevanje koje unosi preko potrebnu nežnu belinu – očigledno sastojak bez koga standardna pop muzika i dalje ne može.
Društveni angažman se provlači nekim od najboljih trenutaka Culture III: svakako jedna od najboljih pesama ovde je ogorčeni portret drug-dealera „Roadrunner“, u saradnji sa Zaytovenom, producentom sa kojim su sarađivali još na njihovom prvom hit-singlu „Versace“ (2013), dok je „Time for Me“ blaga po zvuku, ali teška u svojim socijalnim konotacijama, opisujući odrastanje u bandi.
Dve dostojanstvene posthumne saradnje su različite prirode: „Antisocial“ (featuring Juice Wrld) je laid-back priča o još jednom otpadniku na putu ka večnosti, usput predviđajući nesrećnu sudbinu koautora, uz jednu zbilja jaku rečenicu, koju vredi upamtiti, makar kao ilustraciju stanja duhova: „Kažu nam da prestanemo da se drogiramo, a nikako da prestanu da nas ubijaju“; „Light It Up“ (with Pop Smoke) sjajna je niska od nekoliko kilometara reči gde se zapenušeno rekapitulira čitav pogled na svet u kome se slažu rap škola iz Atlante i Njujorka. Za budućnost ostaje zaveštanje kroz numeru koja završava priču: „Need It“ (featuring YoungBoy Never Broke Again) u četiri glasa ovaj put, nestašnih rima sa ukrasom kao iz neke dečje pesmice, te zaključnom rečenicom koja zakiva, otkrivajući svu paranoju afroameričkog postojanja: „Forever I’m living my life like a bleeder“.
Migos imaju i dalje vrhunski, urgentan flow – reči daju ritam, samim tim reči daju muziku, a muzika daje smisao. Skoro svaka pesma donosi nov razlog da se zamislimo i promislimo stvari oko sebe. Možda nije sve jednako dobro na ovom albumu, ali njegov vajb i dalje pomera nekud, živ je i sasvim sigurno ne stoji u mestu, nego se iz sve snage sudara sa svetom.
Culture III će definitivno i dalje sačuvati status Migosa kao značajne pop pojave, što je važno za globalnu muzičku scenu, kojoj akutno nedostaju autentični heroji. Ne samo da su Quavo, Offset i Takeoff stvarno rođaci odrasli na ulicama u predgrađu, nego su na njima izgradili svoju kulturu, koja počiva na osećaju zajedništva kog dele sa slušaocima širom sveta. Kroz njih su mnogi osetili da ipak pripadaju nekoj „porodici“ – grandioznoj porodici što obuhvata čitav svet, u kojoj su, eto, Drake, Cardi B, Future, Justin Bieber samo ravnopravni članovi, ortaci, jednaki sa svakim ko sluša Migose.
A ko ih ne sluša?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare