3
London Grammar su izrasli u ozbiljnu autorsku pop grupu i opet su na vrhu britanske top liste.
Da pop muzika uopšte ne mora da zvuči jeftino, potrošno, pa i vulgarno, dokaz je engleski sastav London Grammar. A da ima mnogo ljudi koji isto misle, pokazuje činjenica da je njihov novi, treći po redu album Californian Soil (Ministry of Sound), ekspresno dosegao prvo mesto britanske top liste, čim se pojavio. Ne samo da su to uspeli, nego ih ozbiljnost ovog projekta lansira iz statusa cenjene i mnogima drage alternativne skupine u nov mini-fenomen u okvirima mainstreama.
Počnimo od početka: London Grammar su osnovali Hannah Reid (vokal), Dominic „Dot“ Major (klavijature) i Daniel Rothman (gitare), u Notingemu 2009. Trebalo je malo vremena, ali debi If You Wait (2013), privukao je dosta pažnje svojim stilizovanom trip hop produkcijom, utiruću put za sledeće izdanje Truth Is a Beautiful Thing (2017), sa kojim su se probili do vrha među albumima na Ostrvu, nagoveštavajući da su zadobili status novih art pop zvezda, osvajajući publiku koja voli The XX ili Florance and the Machine.
Od prvog trenutka bilo je jasno da u pitanju nije neki običnjikavi pop, jer se glas kao što je onaj Hannah Reid – sreće jednom u generaciji. Stilski, ona je negde između autorske pramajke Kate Bush i nekada megapopularne Enye, a znamo da su obe lansirale prve hitove introspektivnog i eteričnog zvuka kakvog danas zastupaju London Grammar, mada ovde ima i sasvim savremenih uticaja Lane Del Rey, čije nostalgično sazvučje voli da sledi. Radi se o vrlo posebnoj pevačici, koja na svoj način unosi istovremeno nežnost i snagu u svaku pesmu – te dve stvari se ne potiru nego dopunjavaju u njenoj interpretaciji, pa samo od kvaliteta kompozicija zavisi koliko će njen jedinstveni vokal zasijati u svojoj prirodnosti i neisfabrikovanosti.
Novi album ne donosi velike muzičke promene, koliko produbljavanje iste ideje – pesme sa Californian Soil obeležavaju već poznate primese trip hopa i downtempo zvuka, uz dodatne folk rock inspiracije, ali se stihovi konceptualno i odlučno bave ženskim samosvešćenjem. Odnosno, ključnim pitanjem – kako biti žena i kontrolisati svoj život…
Upravo ovome je posvećena naslovna numera „Californian Soil“ u kojoj se saopštavaju iskustva sa jednog prelepog mesta, ka kome svi streme, ali gde postoji mračna strana u kojoj ljudskost nestaje. Ako pogledamo hiper-realistični spot u kome su mladi Amerikanci predstavljeni kao 3D plastične lutke, jasno nam je kako je ovde Kalifornija metafora za sve lažne snove. Hannahin glas nas ponovo uverava da ima istinski uzbudljiv ton i volumen, sposoban da uverljivo iznese svaku, pa i najkomplikovaniju pesmu, otvarajući niz samoanalitičkih iskaza koji slede.
Svi oni se bave preispitivanjem ženske sudbine, pa „Lose Your Head“ priča priču o manipulativnom ljubavniku koji koristi svoju moć da drži partnerku pod kontrolom, uz refren što raste do katarze, kao protivteža mračnom tekstu.
Slede dve feminine osvetničke pesme – impresivna i umetnički ambiciozna „Lord It’s a Feeling“, sa još jednim naglašeno zaraznim refrenom, sabira loša iskustva Hannahine prijateljice sa nedostojnim primerkom muškog roda, u formi obraćanja tom dripačkom liku, dok „How Does It Feel“ jasno hvata osećaj sreće koji nastaje po odlaženju iz toksične veze.
I taman kad smo pomislili da smo sve čuli, te da osećajni moderni pop grupe London Grammar nema čime da nas više iznenadi – kao da se posle polovine ploče Californian Soil odjednom otvori novi muzički nivo i stvari postanu još ozbiljnije, izvlačeći iz grupe neočekivane uzore bazirane na prastarom engleskom folku, dok se osnovna poruka stihova menja i umesto ogorčenosti postaje velika vera u pobedu ljubavi nad svim nedaćama.
Kompozicije postaju sve složenije, nadrastajući uobičajenu savremenu produkciju: „Call Your Friends“ jedna je od najkompleksnijih stvari ovde, sa promenama raspoloženja i pogleda, podsećajući na velike spevove Fairport Convention ili Johna Martyna; vrhunac albuma svakako je „All My Love“, u kojoj Hannah doseže svoj Sinéad O’Connor momenat, u kome pevanje ima spiritualnu dubinu dostojnu gospela; „Talking“ je potresna u svojoj jednostavnoj molbi za direktnim razgovorom sa partnerom.
Konačno, predivno otpevana „I Need the Night“, govori o nalaženju na nekoj vrsti životne raskrsnice gde se tek može prepoznati ko je prava ljubav u našem životu.
Bliska nekadašnjoj estetici izdavačke kuće 4AD i projektu This Mortal Coil, “America” zaokružuje ovaj konceptualni album kao još jedna metafora, nastavljajući tamo gde ga je “Californian Soil” otvorila – ovaj put govoreći o Americi kao snu da je sloboda još uvek moguća. Hannah je u intervjuima pričala da su je turneje po prostranstvima SAD otvorile za drugačije viđenje ove zemlje, mimo mitova – prenosi nam da istovremeno nigde nije jasnije videla zvezde na noćnom nebu, kako umirujuće trepere u svom punom sjaju, ali i da nigde nije videla tako zastrašujuće siromaštvo. Upravo na ovakvom divljem mestu, takoreći u susedstvu ravnodušja najmoćnijih centara sveta, ona je prepoznala osećaj kako sloboda u onom iskonskom smislu može još uvek negde postojati. Čak i u Americi, koja, inače, nikad nije prihvatila London Grammar.
Ispošteni elektronski pejzaž savremene pop scene vapije za ljudskim glasovima koji pevaju nešto smisleno i London Grammar nam donose upravo to: pesme visoke emotivne angažovanosti. Kasno-večernja muzika, za sve kojima je potrebna posebna pažnja u onaj tihi čas kad počnemo da sabiramo utiske od proteklog dana, i razmišljamo o tome šta nas je sve pogodilo, pre nego što zaspimo.