3
Genijalni album grupe Lankum iz Dablina čini da irska folk muzika zazvuči kao najavangardniji rokenrol.
Nešto se neobično dešava u Republici Irskoj sa njenom muzičkom scenom. Ona, naime, polako eksplodira i postaje jedna od najrelevantnijih zvučnih pozornica na svetu.
Ne samo da odatle dolaze Fontaines D.C., jedan od najboljih alternativnih rok bendova u poslednjih pet godina, nego iza njih ide i čitava generacija, od preteča kakvi su ekstremni Gilla Band (nekada Girl Band), preko velikih gradskih pesnika The Murder Capital, do uspešnih aspiranata na visoke tiraže Inhaler (vidi tekst Zorice Kojić „Dablinski parfem bezizlaza“, Vreme broj 1678). I to je samo vrh ledenog brega, jer skoro svakog meseca saznajemo za neko otkačeno sveže ime iz Irske na koje treba obratiti pažnju. Kao da je novi naraštaj mladih i gladnih, preuzeo tamo vlast u kulturi i počeo da sipa sve same svetski relevantne albume – i to sa dušom. Što je osnovna razlika u odnosu na uobičajenu produkciju. Ovo se, naravno, delimično dešava pošto se ovih dana stari Dablin ruši i umesto njega ekstenzivno dižu novogradnje – bez duše.
Brilijantani irski folk bend iz Dablina, pod imenom Lankum, upravo je objavio četvrti po redu album, po imenu „False Lankum“ (Rough Trade), koji prilično hrabro pomera granice. Većina najnovijih irskih sastava donosi inovaciju koliko strasnim sadržajem, toliko i smelom formom: tako su i Lankum revolucionarni, jer su folk tradiciju spojili sa nasleđem alternativnog roka, pre svega noise zvuka jednih Sonic Youth, The Swans ili My Bloody Valentine. Oni su bend na raskrsnici svetova, koji lansira poetski folk u svet digitalne muzike, čuvajući njegovo srce.
Fenomen keltskog folka dobro je poznat svima koji slušaju rok muziku. Uticaji iz narodnih pesama odsviranih na gitari iz Irske, Škotske i Velsa, odavno su se uvukli u nju. Skupa sa onima iz Engleske, često su činili osnovu za američke folk pesme, od kojih je stvorena bar polovina mitologije rokenrola (ona belačka – dok je druga polovina potekla iz crnačkog bluza). Ko god je voleo The Pogues ili naše Orthodox Celts, zna koliko se irska narodna muzika uspešno kombinuje sa pankom, pa vas valjda ne treba ubeđivati da i jedinstvenom bendu kao što je Lankum date priliku.
Kolektiv Lankum egzistira već dvadeset godina u ovom ili onom obliku, ali su postali primećeni nakon poslednja dva izdanja za čuvenu londonsku nezavisnu kuću Rough Trade. Četvoro zaljubljenika – braća Ian i Daragh Lynch, te Cormac MacDiarmada i sjajna pevačica Radie Peat – tek su svojim albumom “The Livelong Day” iz 2019. uspeli da najširoj svetskoj publici predstave svoj dugogodišnji, posvećen, metodičan rad na izučavanju blaga irskog folka i njegovom svesnom transponovanju u duh savremenog doba. Glavna umetnost ovog benda u prvi mah bila je klasična naracija, utemeljena u narodnoj tradiciji, naučena u pabovima, u kojoj nam prelepi ženski i muški glasovi uz instrumente pričaju priče. Ali, „False Lankum“ čini drastičan korak dalje i smelo ukršta uticaje iz alternativne kulture sa onima iz epske, pretvarajući se u vizionarsku folk ploču, što deluje kao putovanje kroz vreme i dolazak do tačke u kojoj se prošlost i budućnost susreću.
„False Laknum“ snimljen je u studiju Hellfire na ostrvcu preko puta Dablina, odakle se pruža pogled na kulu Martello, u koju je jednom davno Džejms Džojs postavio početak radnje svog „Uliksa“, najuticajnije prevratničke knjige svih vremena. Bend je sasvim svesno izabrao da baš u toj kuli odsedne i napiše svoje pesme. Rad se odvijao u vreme pandemije, pa je istorijski kontekst u kome je ovo delo nastalo, očigledno pogodovao radikalnim rešenjima, čemu je sigurno doprinelo i prisustvo njihovog stalnog producenta Johna „Spuda“ Murphyja, najčuvenijeg po radu sa ekstremnim londonskim sastavom Black Midi. Prisustvo mora i horizonta ovde se provlači kroz većinu stihova, kao da traži smirenje od demona koji nas proganjaju u kompozicijama.
„Go Dig My Grave“ nastala je u XVII veku, ali u verziji Lankum sadrži sav strah i anksioznost početka 2020-ih. Bolest, rat i nemaština, ponovo kucaju na vrata. Svakodnevnica, u kojoj više i ne reagujemo na poskupljenja od 30-50%, stoji pred nama dok je slušamo. O ličnim tragedijama više nemamo kad ni da razmišljamo. Tako nam i prastara saga o najavljenom samoubistvu mlade devojke zbog neuzvraćene ljubavi, deluje kao deo nečega što se može desiti svakog trenutka, svakome, tu u komšiluku. Ritualno odsvirana i intenzivno otpevana, verzija grupe Lankum primorava nas da stanemo u mestu, sleđeni.
„The New York Trader“ oličenje je „stare čudne Irske“, kao što su uvrnute i ponekad tripozne i naše stare narodne pesme. U njoj nam jedan brod priča priču o svom životu, kao nauk svim mornarima. Njime je upravljao jedan zli kapetan, koji se ispostavio kao ubica (pa ide detaljan opis njegovih nepočinstava), a planirao je i da izgladni sopstvenu posadu na putu za Ameriku. Međutim, nasred okeana izbija nenadana žestoka oluja, i brod uspeva da izbegne potapanje samo zahvaljući posadi, koja rešava da svog zločinačkog kapetana baci u more, zbrisavši tako ovo ruglo sa lica sveta. Treba li reći da se more odmah smirilo, te je naš brod mogao mirno da stigne do Njujorka, kuda se i zaputio… Sumanuta je to, drevna pesma, iz koje probija jeza stvarnog postojanja. Jer ko danas nema problema sa zlikovačkim liderima?
„Newcastle“ nam, sa druge strane, sa naivnom nežnošću iz XVII veka peva o ljubavi koja čeka onog ko u nju iskreno veruje. Još dve neobično snažne pesme čine ovaj album velikim: deci posvećena „Lord Abore and Mary Flynn“ i original „Netta Perseus“, sa svojim grozničavim promenama što ulivaju dragocenu nepredvidljivost u uobičajene folkerske storije. Iznenadni dramatični obrti u sred kompozicije su karakteristika grupe Lankum i grade gothic atmosferu – tako, preteći perkusionistički udarci sudbine završavaju razigranu temu „Master Crowley’s“, kao da je i autorima jasno da od nas postoji nešto jače i veće.
Poznavaocima američkog alternativnog roka ovde će ponešto zazvučati dirljivo poznato: kao neprežaljeni giganti Souled American, ti pesnici tišine, i Lankum povremeno uspevaju da nateraju žice da struje emocijom – ne pokrećući se („Clear Away in the Morning“ i „On a Monday Morning“). U drugim trenucima, podsećanje na psihodelični folk-rok ranih Pink Floyd je neminovno („Turn“, što okončava album u produženoj desetominutnoj orkestriranoj kakofoniji koja dočarava odlazak broda preko horizonta). No, sve su to fusnote iz istorije rok kulture, koje nemaju mnogo značaja, suočene sa XXI vekom. Brige i strepnje sa kojima se nose Lankum nekako su fatalnije i konačnije, nego ono što smo mogli da čujemo u prethodnim epohama istorije rokenrola. I sve to u vreme kad u tom istom Dablinu, U2 pre neki dan objavljuju „Songs of Surrender“, gde na isprazan način rekapituliraju svoju karijeru, obrađujući svoje stare numere u akustičnom maniru. Time, čini se, još drastičnije otkrivaju svu fakesioznost svoje muzičke zaostavštine, što se od početka devedesetih stropoštava pod sopstvenim težinom, ne uspevajući da nađe razlog da postoji.
Sa druge strane stoji sastav Lankum, čije muzika svakako nije napravljena da bude komercijalna i puno strimovana, kao sveža sezonska audio-roba. Napravljena je da bi bila dobra i slušala se od sada – pa za sva vremena.
Potpisnik je siguran u tvrdnju da je samo to prava muzika ili ono što se njom sme zvati.
Bonus video: Podcast Život na srpskom – gost Aca Seltik
