0
Novi album beogradske grupe potvrđuje njihov status pesničkih velikana ovdašnjeg rokenrola.
Kao susret sa dobrim starim prijateljem, sa kojim ste mnogo toga prošli zajedno – tako izgleda slušati 2022. tek objavljeni album grupe Kanda, Kodža i Nebojša, po imenu „Beton“ (Mascom). Ovaj stari prijatelj je u međuvremenu postao malo mudriji i zreliji, više se ne zanosi i pali tako lako, ali, kad zatreba, još uvek u sebi ima onaj stari žar.
Na novoj ploči KKN su rešili da budu baš ono što smo uvek voleli kod njih, još od neočekivanog remek-dela kakvo je „Igračka-plačka“ (1997): osetljivi svedoci vremene u kome živimo, politički angažovani na ličnom nivou, nepokolebljivo tražeći smisao u tavorenju u ovoj melanholiji koja nas okružuje, ali uvek sa nadom da će i nas jednom ogrejati sunce.
Tako je „Beton“ rokenrol istup sa povremeno oporom političkom porukom, koja sama od sebe izbija između redova njihove gradske poezije. Kao da hoće da kažu da se ne može pobeći od sudbine, ton KKN ponovo podseća na njihove angažovane trenutke iz dubokih devedesetih, samo u čvršćoj rokerskoj oblandi. Na sve to, bend uživa u svakom gitarskom tonu koji proizvede, demonstrirajući još jednom kako se autorski rokenrol zasniva na umeću, ne samo pripovedanja, nego i sviranja priče.
A oni to dobro rade – više niko ne spori da KKN umeju da vrhunski odsviraju sve što požele, i da su na nivou „starih majstora“ rok muzike. Šta više, oni su ubrzano postali glavni adut svih koji su voleli rokenrol, kako eto „još neko to radi kako treba u Srbiji“. Ali to nije poenta, nego ono što KKN imaju da kažu, i gitarama i glasom, za razliku od mnogih starih rokenrol bendova. Stvaralaštvo ove grupe je redak primer emocije koja nosi poruku i stav, što sve zajedno još uvek nešto znači ljudima, i ipak ima svog mesta u današnjoj popularnoj muzici, preplavljenoj digitalnim boflom.
U svemu tome opet sija Oliver Nektarijević. Njegovi tekstovi i on sâm očigledno su doživeli jedan novi obrt tokom poslednje tri paklene godine. Najsnažniji stihovi svedoče o suočavanju sa smrću, koje smo svi prošli – ovde se često poligon života poredi sa opstajanjem na uličnom poprištu, tamo gde inače niko nikome ništa ne prašta. Društvena situacija kod nas, koju ovaj bend uvek opisuje kao unutrašnji hroničar vremena, često je čemerna. Sve to Oliver zna, ali ne može da pobegne od sebe i nada se svejedno nečem boljem, stalno se nada, evo decenijama – ta beskompromisna romantičnost, u kojoj nema ničega cmoljavog i otužnog, ta romantičnost onih koji nemaju izlaza osim da veruju u ljubav, ono je što govori i govoriće toliko lepog o Beogradu i Srbiji, sve dok Kanda, Kodža i Nebojša budu radili.
Gradska ploča
„Beton“ je velika gradska ploča. Čini je devet pesama, i kad ih malo poslušate, jasno je da sve pričaju istu zaokruženu priču u čijem centru je šetnja ulicama. One čine mentalni okvir radnje. Oliver kao da je našao novi razlog da bude to što jeste, dečak izgubljen pred naopakim čudima savremenog života, i iz pesme u pesmu ih sabira i oduzima, ne bi li došao do pozitivnog skora na kraju. Sastav svira nadahnuto i bajkovito, kao da povremeno oslobađa suspregnutu zver – još treba naći reči da se opiše paralelna poezija koja čuči u udvojenim gitarama i nebičnim ritmovima ispod ovih kompozicija. Crazy Horse, Television, Hüsker Dü, šta god navedemo – to su samo moguće inspiracije, ali ne i šifra zvuka KKN, koji je nesumnjivo originalan u okviru tradicije.
Raspoloženi početak albuma, sa ljubavnom pesmom „Beton“, donosi tragikomični gradski humor koga ne susrećemo svaki dan, ali onda tek počinju iznenađenja: fenomenalna „Antonius Block“ iskrena je pesma o odnosu prema smrti, kakve nije bilo na našem jeziku; sa druge strane „Ostajem živ“ govori o preživljavanju uprkos prolaznosti, sa detinjim pitanjem na koje nema odgovora: „Zašto sam slobodan samo kad sam bezbrižan?“. Revolucionarna „Muzika, mir i ljubav“ još jedan je klasik KKN u 21. veku i nudi ekstazu muzike kao kontru opisanoj društvenoj propasti, u sred demonstracija i okršaja sa policijom. Prepuna je prepoznatljivih situacija, od čega vam se samo stegne srce, jer znate da tako često ovde nema šanse za sve ono dobro što želimo. Prvu stranu ploče završava balada „Odnose me“, koju krasi starinski prizvuk, što nimalo ne smeta, nego dodaje neočekivanu patinu.
„Tamo gde je sunčano“ hit je optimizma od koga možda neće biti ništa, sasvim u stilu KKN, updateovanom za ovu mračnu godinu. Sledeće dve numere podsećaju na pedigre ovog benda, i njihove domaće i strane učitelje: „Preživeti u smrti“ još jedno je sučeljavanje sa smrću i preživljavanjem, gde Oliver intonacijom polako počinje da podseća na Caneta i Partibrejkerse, a neki stihovi „Tu i tamo, tamo, tamo“ na Ekatarinu Veliku – tako shvatamo gde je istorijska pozicija Kande, Kodže i Nebojše, baš u ove dve stvari koje pritom svoj muzički background istovremeno pronalaze u najboljim trenucima američkog alternativnog roka. Finalna „Sad mi je dobro“ donosi veličanstveno pomirenje sa sobom i sa svim lošim i dobrim što se desilo u životu, i predstavlja ni manje ni više nego zaokruženje karijere ove jedinstvene grupe.
„Beton“ je jedan od najboljih albuma Kande, Kodže i Nebojše. Davno je bilo kad su rok grupe kod nas pravile važna izdanja za kojima se ljudi okreću, citiraju ih i zbog njih dolaze na koncerte. KKN su zaista jedan od poslednjih plamenova koji postoji od te stare vatre. Treba ih zaštititi posebnim zakonom i ostaviti da rade dok god uzmognu, zarad opšteg mentalnog zdravlja. Ne postoji drugi takav bend u ovoj zemlji.
Ako je popularna muzika nešto u čemu tražimo osećanja, Kanda, Kodža i Nebojša nam ih uvek daju neštedimice, i zato im se stalno vraćamo. A i oni ne mogu da pobegnu od svoje sudbine, moraju sa nama da ih podele. Tako smo svi zajedno manje usamljeni na ovom strašnom mestu.
Bonus video: Cane o 40 godina karijere Partibrejkersa
