7
Zabavan i intelektualan u isti mah, pred nama je veoma dobar novi album grupe Gorillaz, projekta koga čine animirani crtani članovi. Kao i uvek, to je događaj od posebne važnosti.
Gorillaz su konceptualni pop bend, čija je pojava pre dvadesetak godina nagovestila kako će izgledati današnja popularna muzika – to jest, da će postojati samo virtuelno. Naime, članovi ove grupe su četiri animirana junaka, što se odazivaju na imena 2-D (vokal, klavijature), Murdoc Niccals (bas gitara), Noodle (solo gitara i prateći vokal) i Russel Hobbs (bubnjevi i perkusije). Iza njih kompozitorski, a često i pevački, stoji gigantska figura Damona Albarna (engleska autorska zvezda, frontmen sastava Blur), kao što crteže potpisuje Jamie Hewlett (veliko ime savremenog ostrvskog stripa, autor serijala „Tank Girl“). Gorillaz i nisu običan sastav sa svakodnevnim problemima živih ljudi (ništa razvodi, odvikavanje od alkohola, skandalozne izjave), nego svet za sebe u kome glavne uloge igraju crtani anti-heroji. Njihovi albumi su zato poput epizoda neke angažovane serije, koja se nastavlja iz godine u godinu, i još uvek nemamo pojma kako će se završiti.
Upravo objavljeni „Cracker Island“ (Parlophone / Warner) nadovezuje se na njihove najuspešnije albume „Demon Days” (2005) i „Plastic Beach“ (2010), koji su doneli zasluženu slavu i muzičke nagrade ovom bendu, nudeći svaki po jednu tematski zaokruženu priču sa već prepoznatljivim glavnim junacima. Isto je i sad, te nam „Cracker Island“ iznosi storiju o izgubljenom ostrvu na kome je rođena sekta Poslednji Kult (The Last Cult), čiji pripadnik postaje pevač 2-D. Potom pratimo šta mu se sve dešava, što sve funkcioniše kao fantazmagorični komentar sveta u kome živimo. Ima mnogo poezije i materijala za razmišljanje u zabavi koju Gorillaz nude…
Kao što smo rekli, duša benda je Damon Albarn, koji u Gorillaz konačno zvuči kao par excellance pop umetnik bez pritiska da to bude: ne mora da se dokazuje ni kao pop, ni kao umetnik, nego uspeva slobodno da se igra. I onda pušta mašti na volju – uzima levo, uzima desno, dodaje svoje, oduzima tvoje – dolazeći ponekad do fantastičnog rezultata, ponekad krajnje neobaveznog, ali uvek neočekivanog. Tako je i ovaj put: razmišljajući kako da svrsta ovu muziku, ovaj potpisnik je shvatio da ovde ne samo da više nema žanrova, nego ne sme da ih bude. To je nova norma u pop muzici, koju Albarn uspešno sledi miksujući razne stilove unutar iste pesme (pop, hip hop, trap, latino, world music), te je teško svrstati Gorillaz u bilo koji pravac – iz tog razloga nikad ne tonu u dosadu i predvidljivost, i idealno su skrojeni za ovo vreme u kome “sve može”.
Album teče kao mali vodvilj, prepun gostiju – oni dodaju svoje stvarne ličnosti u ovu storiju, kao da igraju sami sebe u filmu. Tako na istom mestu susrećemo legendarnu rok pevačicu Stevie Nicks (Fleetwood Mac), Bad Bunnyja – najslušanijeg muzičara na svetu, Becka – američku zvezdu alternativnih devedesetih, Tame Impala – novog gitarskog heroja i Thundercata – novog bas heroja. Svi oni imaju nešto svoje da ubace i učine naraciju bogatijom za još jedan doživljaj. A ima i nas – u numeri “Silent Running” pojavljuje se baletski umetnik Dejan Kolarov, inače solista Narodnog pozorišta u Beogradu, uz zapaženu ulogu Milice Tepavac, nekadašnje Mis Srbije (sve u video produkciji Tuna + Icon firme iz Beograda). Ovde je inače vokal dodao Adeleye Omotayo, dugogodišnji prateći pevač Amy Winehouse – možda je upravo on bio onaj odličan glas koji je spašavao drugu polovinu njenog koncerta na Kalemegdanu? Ako ste bili tamo, onda se sećate te nesrećne situacije, kad Amy nije imala snage da dovrši nastup, dok je bend nastavio punog srca da peva i svira do kraja…
Album počinje senzacionalnim prologom “Cracker Island” (featuring Thundercat), koji ne samo da je hit, nego nas kao operski libreto uvodi u radnju albuma. Zavodljive pop kompozicije “Oil” (featuring Stevie Nicks) i “The Tired Influencer” deluju kao duhovita poglavlja ove priče (mislim: “umorni influenser”… 😊), da bi onda dve odlične pesme podigle nivo ploče na vrlo zavidne visine: “Silent Running” (featuring Adeleye Omotayo) i “New Gold” (featuring Tame Impala and Bootie Brown). Prva je jedna od boljih Gorillaz kompozicija uopšte, sa svojim starinskim zviždukanjem na početku, a druga je ozbiljna hip hoperska stvar, koja menja tok ploče dodajući ulični ton, pritom neodoljivo podsećajući na rane KLF. Slede “Tarantula”, sladak electro-pop, “Tormenta” (featuring Bad Bunny), super primer kako latino dance ne mora završiti kao narodnjak, te skroz sumanuta „Skinny Ape“, sa ritmom koji se ubrzava do kraja, terajući nas u histeriju. “Possession Island” (featuring Beck) je očekivana lepa finalna balada, zadnja korica bajke koju smo upravo pročitali.
Gorillaz imaju jedinstvenu karijeru gde se fikcija i živi ljudi stalno prepliću u fantastikom ispunjenom kolažu popularne kulture. Mašti tu nema kraja, te sve u vezi sa njihovim radom može da posluži kao školska definicija postmodernizma u pop muzici, i objašnjenje kako taj postupak otvara vrata novim mogućnostima za kreiranje veličanstvenog sadržaja u njoj.
„Cracker Island“ je vrlo dobar pop album na kome se eksperimentiše taman koliko treba da ne zasmeta, što čini da vreme uz njega brzo prolazi. Možda je to tajna pop muzike – stvaranje osećaja da vladamo svojim vremenom i da ga sadržajno provodimo? Gorillaz su kao video igrica koja je sišla sa ekrana i ušla među nas: dakle, ultimativna bleja.
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu 2022.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
