0
U današnje vreme, ono što bi se nekad smatralo poštenom mainstream pesmom sa upamtljivim refrenom, deluje kao alternativni koncept, jer je mainstream postao jednolična digitalna reka istih zvučnih rešenja.
Deluje paradoksalno, ali pop muzika u maniru legendarnih kantautora – gde se sve vrti oko kompozicije stvorene da traje – liči na deo nekog drugog svemira, u odnosu na opšti tok, napravljen isključivo da se što brže potroši.
I to je veličina mini muzičke revolucije koju možemo pratiti i u svetu i kod nas, kroz pojavu novog autorskog popa, što koristi staru formu da bi joj udahnuo savremenu osećajnost. Kod nas su najsvežiji protagonisti ovog koncepta pre svega sastav Buč Kesidi; na drugoj strani iste oblasti imamo Marka Louisa, uspešnog inovatora srednje struje, odnosno onoga što se nekad sa simpatijom kolokvijalno zvalo „srpski popić“; između se nalazi nekoliko kreativnih pojava koje bi možda mogle doneti budući moderno producirani zvuk za ovdašnju široku publiku, a među njima se ističu Dram. Zajednički svima je strastven pristup pop pesmi, kroz koju daju oblik novoj potrazi za istinskim emocijama, što izgleda da određuje ovu generaciju.
Dram imaju gotovo novoromantičarski pristup – osećanja uvek idu prva, kao glavni razlog postojanja pesme. Njih uvek prati jaka potreba za nečim svetlucavijim od svakodnevnice, što bi joj dalo unutrašnju lepotu. Glavni likovi njihovih pesama su „neobično obični“, kako kaže jedan stih, i donose sa sobom drugačiju vrstu junaštva od onog buntovničkog rokerskog – Dram se suočavaju sa svetom u kome su sve stvari nekako građanski unapred uređene, i jedino se po tim pravilima može postojati, jer ni za šta drugo nema uslova. Usud imitacije života nadvija se nad još jednim naraštajem, i Dram daju sve od sebe da opišu kako stvarno živi većina mladog sveta.
Tragedija je skrivena u produžetku refrena njihovog najvećeg hita, naslovne kompozicije sa albuma (PGP RTS), kad pevač posle „mi nećemo promeniti svet“, više puta ponovi „a toliko nam malo treba“. Svi imamo osećaj da nam je još samo malo nedostajalo da napravimo bolji svet, makar za sebe i one koje volimo, ali nismo uspeli. „Nije sve kao što izgleda“ poziva da se ode negde i ispune svoji snovi, a onda gorko zaključuje „ja idem tamo gde me ne čeka niko“, što je mantra svih dvadesetogodišnjaka. Čežnjive himne „Sami“, „Daj mi sve“ i „Grad (Nisam te nikada ni voleo)“, pravi su primeri ogromne emotivne gladi koju Dram dele sa svojom mladom publikom.
Njihova poezija tiče se svih onih koji su srednja klasa – neka vrsta sudbinskog proseka – ali ipak žele nešto više. To sučeljavanje snova i stvarnosti daje tekstovima grupe Dram jednu istinitost koja se ne susreće svaki dan – heroji u njihovim pesmama nisu čak ni antiheroji, nego obično društvo iz ulaza, koje možda i ne ume bolje, ali daje sebi za pravo da bar nejasno sluti kako nešto vrednije od ovog što imamo u životu mora postojati.
Jasno je da su im uzori neo-soul pevači i melodični rokeri, od Johna Newmana do Imagine Dragons, dok bend sam često navodi raznovrsnu listu na kojoj su Chet Faker, Matt Corby, Ed Sheeran, te Jeff Buckley, što sve skupa rečito govori o tome kako je njihova generacija odrasla uglavnom uz strane izvođače, kad je u pitanju savremeni gradski pop jezik. Ali, potpisniku ovih redova se čini da su Dram više utemeljeni u domaćoj tradiciji nego što se to na prvi pogled otkriva, i da je svojim radom nadograđuju – ako ništa drugo, lagani jazz rock uplivi možda otkrivaju kako neko ovde nije zaboravio na onih par osećajnih Jakartinih art hitova, iz beogradskih zlatnih osamdesetih. Ovaj spisak mogućih inspiracija jasno nam otkriva koliko Dram vole da se kreću predelima povišene emocionalnosti i iskrene vere u moć ljubavi, što ih čini retkim ovdašnjim primerom pravovernih naslednika soul estetike.
Bilo bi, naravno, lepo kad bi mogli da pišemo o tome kako će svi koji naprave dobre pesme jednog dana biti slavni, no i sami znamo da to neće biti slučaj. Ipak, kod Dram postoji talenat koji od naizgled trivijalne teme ume da napravi nešto što ima potencijal da se pamti.
Možda je stvarno došlo vreme za pop muziku koja nas ne potcenjuje, kao i za „obične ljubavne pesme“ što nikad nikog ne uznemiravaju, ali ostaju u srcu.