0
Drugi album Arlo Parks učvršćuje njenu poziciju kao jedne od najboljih britanskih kantautorki, uz iznenađujući spot snimljen u Beogradu.
Arlo Parks (rođena godine 2000, pod imenom Anaïs Oluwatoyin Estelle Marinho), engleska je neo-soul pevačica i kantautorka, čiji je debi „Collapsed in Sunbeams“ (2021), privukao mnogo pažnje. Dobio je sjajne kritike (između ostalog i na ovim stranicama), osvojio Mercury nagradu te godine, i popeo se na mesto broj 3 na ostrvskoj listi albuma. Mlada zvezda je u međuvremenu uspela da se pojavi kao predgrupa na turneji takve savremene pop veličine kakva je Harry Styles, postane drugarica sa Lorde, i u uopšte – osvoji mnoga srca.
Njeno novo izdanje „My Soft Machine“ (Transgressive), ide korak dalje od prvog i utemeljuje ovu devojku među vodećim ličnostima „novog ženskog talasa“, kako bismo mogli nazvati neverovatnu poplavu mladih dama koje imaju šta da kažu u muzici, širom sveta. Radi se o ploči koja joj otvara vrata mainstreama, bez previše kompromisa. Ljubitelji njenog idiosinkratičnog stvaralaštva možda će smatrati da je ona neodoljiva tinejdžerska neutešnost sa njenih početaka ovde previše ublažena, ali to je zato što se naša junakinja preselila iz tmurnog Londona u sunčani Los Anđeles – i konačno našla sreću u ljubavi. Ovde i dalje ima dovoljno njenog jedinstvenog, autorski snažnog, nekonfekcijskog pevanja za uživanje, kao i opasnih stihova za pamćenje, a osnovna emocija je ista ona topla melanholija zbog koje smo svojevremeno zavoleli Arlo Parks.
„My Soft Machine“ ploča je umetnice koja još uvek sazreva i o tome peva. Umesto nekadašnjeg naivnog ogorčenja pred prvim razočarenjima, ovde je zatičemo kako jednako naivno i sa poverenjem u svet zagovara blagost i prepuštanje lepim stvarima u životu – nadi, sreći i ljubavi pre svega – u čemu nema ničeg pogrešnog, naravno! Upravo je zarazna pozitivnost ono što najviše karakteriše ovaj slatki, mali, i vrlo moderni album, koji može poslužiti kao model kako se danas oni prave.
Otvara ga neočekivana spoken word minijatura „Bruiseless“, a nastavlja „Impurities“, oslobodilačko slavljenje naših nesavršenosti. Većina pesama i jeste posvećena preispitivanju sebe, stagnaciji i drugim problemima u vezi, generacijskim nedoumicama, i uopšte traženju pravog puta u životu. „Devotion“ propoveda poverenje u druge ljude uz glasnu hard rok gitaru (iz stihova saznajemo da umetnica voli Deftones), što se potvrđuje u singlu „Pegasus“ (uz gostovanje naizgled neizbežne Phoebe Bridgers), gde se prepoznavanje prave ljubavi u nekom opisuje kao najviše iskustvo u životu.
Sa druge strane, „Puppy“ nalazi da je bol tokom zaljubljenosti neizbežan, čega je perfektna ilustracija numera „Blades“, smišljena kao dance pop hit, ali sa tekstom o odlasku na žurku neposredno posle svađe sa partnerkom (poznata situacija). Opštih tema tiču se odlične „Purple Phase“, u kojoj se sudaramo sa problemom ovisnosti kod drage osobe, te „I’m Sorry“ gde se Arlo suočava sa potrošenošću od previše izloženosti ljudima, odnosno komunikacije sa drugima (poznata situacija). Posle sve ove emotivne angažovanosti, dolazi „Ghost“ kao još jedan uspeli zavet ljubavi, čime se ova ploča završava obavijena mekoćom uspešne ljubavne veze.
Ali najveće iznenađenje donosi izvanredni spot za baladu „Weightless“. Upečatljivi glavni kadrovi konja kao simbola slobode, snimljeni su na uglu ulica Jevrejske i Mike Alasa na Dorćolu, ćošku koga vaš kritičar prolazi skoro svakog dana, već decenijama (poznat je kao najvetrovitiji u našem kraju). Drugi su izgleda zabeleženi kod Silosa, na tom istom Dorćolu, a sve to zahvaljujući zahvaljujući našoj firmi Cyber: Few Good Men, koja je već producirala spotove Mura Mase na Novom Beogradu, kao i Wild Beasts u nekoj garaži GSP-a. Posle učešća naših ljudi u novim spotovima Gorillaz, jasno je da ovde postoji kapacitet koji nam omogućava da u toj disciplini budemo učesnici globalne muzičke industrije, i to na vrlo visokom nivou.
Tako smo se našli u samom središtu najaktuelnijih svetskih pop zbivanja, makar u vidu njihove pozadinske urbane lokacije sa dušom. A Arlo Parks je uvek dobrodošla na Dorćolu, kao da je naša.
Bonus video: Zašto u Srbiji nema velikih koncerata i zašto nas svi veliki izvođači zaobilaze?