Piše Aleksandar Jerkov: Čemu kritika u ovakvim vremenima?

Prilično sam siguran da ne mogu uz ovoliko stalnih obaveza, a bez nekadašnjeg zanosa teško da bi to i imalo smisla. Iako ima dosta ljudi koji na lep i otmen način umeju da podrže ono što nastojim da učinim braneći pravo svakog poštovaoca velike književnosti na remek dela i pravo srpske kulture na veliku književnost, a ne parapolitičko piskaranje, nije ovo moje doba i ja, rečeno otvoreno ali ne sa ohološću, ne mislim da mu pripadam. Ovo nije - mada, zar je ikada i bilo - vreme pogodno za teško mišljenje o književnim umetničkim vrednostima i poetici savremene književnosti. Poželeh ipak, više prijateljski nego sa osećanjem obaveze zbog koje nikada nisam odbio da govorim o književnosti, da napišem nekoliko reči za ovaj novi portal misleći kako bi bilo dobro ukoliko se na njemu nađe mesta za ozbiljan, razložan i tolerantan kritički dijalog.U jednoj davnoj prilici posebno sam istakao pisanje o književnosti kao stvaralački izazov, ne samo kao izazov kritičke refleksije. To nipošto nije značilo da bi i kritičar bio neki omanji umetnik, nego sam imajući na umu neke davne dijaloge profesora i učenika, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Branka Lazarevića, i tako lepo se ne slažući sa njihovim ukusom i odnosom prema modernizmu, tražio najveći stepen životne investicije i vezanosti za relacije umetničkih vrednosti i kritičke misli. Docnije sam našao bolji i promišljeniji koncept koji sam nazvao hermeneusija, ali taj moj teorijski patent zašto treba pisati o onome na šta si sobom obavezan, osim kod nekoliko (bivših) studenata, nije naišao na ozbiljnije interesovanje. Možda je to opravdano ne samo zato što se kod nas ne vode rasprave o ozbiljnim stvarima, i takve ideje razmatraju, uvažavaju ili opovrgavaju, već i zato što je to daleko preambiciozan i pretežak koncept obavezanosti celinom sopstvenog bića na razumevanje i tumačenje književnih dela. Uprkos svemu, ja mislim i verujem kako se o književnosti piše kao da od toga sve zavisi. Preterano je to, takvo pisanje deluje kao potlač, da li bi to iko izdržao. Potlač je običaj u nekim društvima u kojima vlada ekonomija časti, kako je zove Burdije a posle je od Lumana do Fogtove i drugih meni bila bliska misao o takvoj simboličkoj vrednosti, da cele porodice godinama sakupljaju sve što imaju i onda to sve, baš sve, poklone. Njima ostane jako malo, ali u društvu koje to ume da ceni, oni imaju posebno mesto. Za mene je pisac umetnik koji tako daje sve što ima, pa sam verovao i da je dužnost kritičara da da kolikogod može.U vremenu u kojem živimo, nažalost, nema mesta ni za mnogo manje od mojih postrukturalističkih i posthermeneutičkih, kiničkih i stoičkih - veza je pomalo čudna, ali neophodna - ideala. Pitanje književne kritike danas nema onaj smisao koji je imalo pre više od sto godina. Problemi konstituisanja savremene države su, međutim, u mnogo čemu ostali skoro isti, ili su samo još teži a opstanak neizvesniji.Tada se živelo u nedovršenoj državi, koja je, međutim jačala, danas živimo u poluraspadnutoj državi koja, nažalost, i dalje slabi. Ovo je vreme posle istorijskog sunovrata, ali to samo delimično objašnjava šta se događa. Na urušavanje institucija i društvene svesti više utiču partokratija, plutokratija, korupcija i rajetinski mentalitet. U takvom društvenoistorijskom ambijentu nema mesta za književnu kritiku, ona je ostatak iz drugih epoha i osuđena je na to da bude umanjena ili sasvim odstranjena, a na njenom mestu pojaviće se trabunjanje po blogovima i vlogovima, ili volja anonimusa da se oglašavaju, ili neki fejsbuk diskurs u kojem je apsolutno nemoguće pisati sa ozbiljnošću. Ostaće umesto kritičkog mišljenja koje obavezuje puko šegačenje i glupiranje. Jedno vreme će biti tako, dok se unutrašnja forma niskosti u javnom okruženju ne potroši. Zasićenje niskošću i glupošću je nužno, setimo se kako je čak i priprostom svetu na kraju dojadila Kasandra. Čak se i u prostim umovima koji u sebe nijednu knjigu nisu primilii, posle svih Dinastija i turskih zabava, našao zametak neke trunke kritičke svesti. Kakva će biti obnova kritike posle ovog sumraka kulture u nas, ili sledi večna tama zaborava, to možda neću dočekati da vidim. No kritička svest, čiji je književna kritika delić, osnova je opstanka i razvoja svakog čoveka i svakog društva. Od Kritije i Sokrata do Kanta i Sloterdajka to je svakom mislećem čoveku jasno. I zato uprkos svemu ja čvrsto verujem da ona neće sasvim nestati čak ni kod nas.

Pre više od sto godina pitanje književne kritike bilo je istovremeno i pitanje stanja kritičke svesti u društvu. Takva, kritička svest bila je u ono vreme potrebna i željena, danas je ona suvišna i sa stanovišta osione i uglavnom beskrupulozne vlasti može samo da bude štetna. Zato se ona ne podržava, ili se osujećuje i obesmišljava. Najviše što je ovo društvo spremno da pruži razvoju kritičke misli su posledice one svesti sa kojom je doktor pravnih nauka i pre odlaska u Hag profesor Pravnog fakulteta Vojislav Šešelj svojevremeno kritikovao delo Danila Kiša, isticao vrednosti Šolohova i, da bi slika bila celovita, pozivao se - na Skerlića. To što je tu bilo začeto kao neka vrsta groteske, danas ima čvrstu formu svakodnevice i nije neophodno citirati Ransijera da bi se videlo kako u doba vlasti Šešeljevih učenika i naslednika, ponekad brutalih ali nekada sofisticiranih i zaista snalažljivih, ta svest deluje snagom rijalitija, ili sposobnošću da umesto života i stvarnosti podmetne izrežirane događaje i sve svede na politikantsku pozornicu. Ni o onoj vlasti pre ove nema se šta bolje reći, ima nečeg grotesknog i u Koštuničinim poslanicama dobitnicima književnih nagrada, mada ih je on makar slao. Drugi ni to. U takvom decenijskom okruženju književna kritika je neželjeni ostatak drugačijih vremena.No, nije manja šteta koja nastaje dvostrukom proneverom u našem današnjem, jadnom, skučenom i ne previše poštenom književnom životu. Najgoru i očiglednu proneveru vrednosti vrše politikanti koji bi hteli da književnost bude propaganda svih srpskih, samo srpskih i uvek srpskih krivica. To je neki tobože fin a ljutit književni i poluknjiževni svet okupljen oko stranih izvora moći i finansija. Neki od njih zaista čvrsto veruju u svoju misiju i ni po cenu života im se ne bi moglo dokazati da su deo jedne nedostojnosti koja ima dvostruka merila, jedna za sebe a druga za nas, i koja nam je jasno dojavila šta hoće: da promeni svest, obustavi oblike tradicionalnog srpskog samorazumevanja i to zameni jednim drugačijim, oktroisanim obrascem pokornosti i pokajanja. Iako je nemoguće pristati na to što smo uspeli da postignemo uništivši simbolički kapital koji je stican od Prvog srpskog ustanka i dva svetska rata do kontroverznih raskida sa Informbiroom i organizovanja Pokreta nesvrstanih, uvek se pitam kako je moguće videti Omarsku i Ovčaru, Srebrenicu i Štrpce, a ne videti Jasenovac i Kozaru, Loru i Kravice? Nije to ni slepilo ni idiotizam nego ljudska niskost najgoreg kova. Nisu oni koji tako gledaju samo licemerni, oni su nešto drugo, mnogo gore. Ali čak i kada bi neko iz ovog žalosnog tabora prevazišao makar na trenutak samoga sebe i makar i skroz veštački pokušao da progleda u svom voljnom slepilu, kako se to književnost piše i promišlja iz ovakve perspektive? Ne zato što tu, u takvoj svesti, nema Altisera, Deleza i Badjua, Irigaraj i Nusbaum, nego što tu nema književnosti. I ako se u tom dubokom propagandističkom nemišljenju dogodi da budu pomenuti recimo Crnjanski i Pekić, odmah je očigledno kako dela velikih srpskih pisaca nisu ni čitana ni tumačena, nije ovde nikada reč o književnosti nego o nečemu drugom.Nisu isti, niti se ovima mogu porediti, ali postoji i jedno sasvim drugačije izneveravanje književnosti, neću ni to da prećutim. Ne vidim mnogo književne umetnosti ni u onima koji usta ne otvaraju a da iz njih ne ispadaju celi manastiri, sveci i krstaš barjaci, oko kojih je sve samo iz tmine pojanje, a jedino što vide i žele da bude je ono što je u njihovoj priprostoj viziji već bilo u prošlosti. I ovde ima politikantskog i slugeranjskog mentaliteta, čak se našla neka mala osnova u kritici koja smatra da se u književnosti nikada ništa i ne stvara, no se samo uvek jedno te isto ponovo ali na nov način kazuje i oblikuje. Jednom sam bezazleno prigovorio da je tu umesto velike tradicije na delu hilandaranje, ali u vremenima kada je sva prošlost i vrednost ugrožena i dovedena u pitanje, možda delić ove regresivne, diluvijalne poetike treba malo blaže gledati no što bi to bio slučaj da živimo u koliko toliko normalnim uslovima. To nije ni poetika ni književnost, to je sve plod traume gubitka, ili takođe propaganda u kojoj slabije stvaralačke sposobnosti treba da kompenzuju velike teme i velika prošlost. Ne može svako da piše kao Ivan V. Lalić ili Goran Petrović, ali savršeno je jasno šta je zanos, a šta imitacija.Treći red opadanja ne zavređuje da se troše reči, to su čista nazovipisanja. U ovom redu su ekspolatatori popularnosti koji bi da zagolicaju one koji nisu baš za gledanje Kasandre i Robinje, nego bi da pročitaju nešto slično. Tu je i voditeljska književnost u kojoj se poznata lica pretvaraju u pisce i pisice, a onda dolaze blogerke i bivše misice ili umorni novinari. Sve to nije ništa, ali divno odvlači pažnju javnosti i služi svojoj svrsi, da uveća poremećaj vrednosti.Književna kritika bi trebalo da poetičkim mišljenjem, ne publicističkim ocenjivanjem ili novinarskim zalaganjem, pokuša da iz ogromne produkcije izdvoji i, opet ponavljam, poetički a ne verbalistički podrži i afirmiše vrednosti. I to ne političke, nego književne umetničke. To je gotovo nemoguć zadatak, utoliko vredniji poduhvata i truda koji bi verovatno trajao makar jednu deceniju. Ja ovom portalu i svima nama želim da pruži priliku mladim ljudima koji vole književnost a ne politiku. Da ih privuče da pišu i da ih tera da za svaki sud koji donesu navedu šta ih je navelo da tako misle, i pri tome da se moraju oslanjati na velika dela svetske i naše književnosti, i teoriju književnosti o kojoj najglasniji današnji tobože kritičari ne znaju skoro ništa.Veći deo ovog teksta napisao sam u jednom lepom bečkom kafeu. Hteo sam da ga završim poukom o tome da Ljubi Nediću nije bilo lakše u ona davna vremena, i da ohrabrim nekoga da poduzme pravi kritički poduhvat. No pošavši natrag u hotel, uđoh u knjižaru Frik, u kojoj nađoh desetinu Handkeovih knjiga, prvo izdanje, još iz 1996, njegov "letnji dodatak" jednim zimskom putovanju, tj. Pravdi za Srbiju. Gomilica Handkeovih knjiga u podrumu, kao rđava savest Evrope koja neće ni da pročita ono što joj je rečeno. Na ulazu u knjižaru bilo je i sasvim novo izdanje "majske pripovesti" Drugi mač, to još ne znam šta je, nosi oznaku izdanje 2020, čitaću je koliko budem mogao sutra u putu za Italiju. Međutim, potresna je ova slika iz podruma, jer nije u Evropi dovoljno ni kada Handke nešto kaže, treba to neko i da pročita, što u centru Beča, na stotinu metara od Hofburga, očito niko nije hteo čak ni za delić prvobitne cene ove knjige.Pitam se, dakle, uprkos svim svojim uverenjima da kritičko mišljenje ima smisla i da nam je potrebno, čemu književna kritika u ovakvim vremenima? Osim ukoliko nam je potrebna baš zato što su vremena takva. I samo zato još odgovaram kada me upitaju.https://www.youtube.com/watch?v=pBJccAIycs8