Pozvan, kao da je glas stigao iz nekog davnog vremena, da pišem dnevnu kritiku, opet, našao sam se pomalo u čudu.

Prilično sam siguran da ne mogu uz ovoliko stalnih obaveza, a bez nekadašnjeg zanosa teško da bi to i imalo smisla. Iako ima dosta ljudi koji na lep i otmen način umeju da podrže ono što nastojim da učinim braneći pravo svakog poštovaoca velike književnosti na remek dela i pravo srpske kulture na veliku književnost, a ne parapolitičko piskaranje, nije ovo moje doba i ja, rečeno otvoreno ali ne sa ohološću, ne mislim da mu pripadam. Ovo nije – mada, zar je ikada i bilo – vreme pogodno za teško mišljenje o književnim umetničkim vrednostima i poetici savremene književnosti. Poželeh ipak, više prijateljski nego sa osećanjem obaveze zbog koje nikada nisam odbio da govorim o književnosti, da napišem nekoliko reči za ovaj novi portal misleći kako bi bilo dobro ukoliko se na njemu nađe mesta za ozbiljan, razložan i tolerantan kritički dijalog.

U jednoj davnoj prilici posebno sam istakao pisanje o književnosti kao stvaralački izazov, ne samo kao izazov kritičke refleksije. To nipošto nije značilo da bi i kritičar bio neki omanji umetnik, nego sam imajući na umu neke davne dijaloge profesora i učenika, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Branka Lazarevića, i tako lepo se ne slažući sa njihovim ukusom i odnosom prema modernizmu, tražio najveći stepen životne investicije i vezanosti za relacije umetničkih vrednosti i kritičke misli. Docnije sam našao bolji i promišljeniji koncept koji sam nazvao hermeneusija, ali taj moj teorijski patent zašto treba pisati o onome na šta si sobom obavezan, osim kod nekoliko (bivših) studenata, nije naišao na ozbiljnije interesovanje. Možda je to opravdano ne samo zato što se kod nas ne vode rasprave o ozbiljnim stvarima, i takve ideje razmatraju, uvažavaju ili opovrgavaju, već i zato što je to daleko preambiciozan i pretežak koncept obavezanosti celinom sopstvenog bića na razumevanje i tumačenje književnih dela. Uprkos svemu, ja mislim i verujem kako se o književnosti piše kao da od toga sve zavisi. Preterano je to, takvo pisanje deluje kao potlač, da li bi to iko izdržao. Potlač je običaj u nekim društvima u kojima vlada ekonomija časti, kako je zove Burdije a posle je od Lumana do Fogtove i drugih meni bila bliska misao o takvoj simboličkoj vrednosti, da cele porodice godinama sakupljaju sve što imaju i onda to sve, baš sve, poklone. Njima ostane jako malo, ali u društvu koje to ume da ceni, oni imaju posebno mesto. Za mene je pisac umetnik koji tako daje sve što ima, pa sam verovao i da je dužnost kritičara da da kolikogod može.

U vremenu u kojem živimo, nažalost, nema mesta ni za mnogo manje od mojih postrukturalističkih i posthermeneutičkih, kiničkih i stoičkih – veza je pomalo čudna, ali neophodna – ideala. Pitanje književne kritike danas nema onaj smisao koji je imalo pre više od sto godina. Problemi konstituisanja savremene države su, međutim, u mnogo čemu ostali skoro isti, ili su samo još teži a opstanak neizvesniji.Tada se živelo u nedovršenoj državi, koja je, međutim jačala, danas živimo u poluraspadnutoj državi koja, nažalost, i dalje slabi. Ovo je vreme posle istorijskog sunovrata, ali to samo delimično objašnjava šta se događa. Na urušavanje institucija i društvene svesti više utiču partokratija, plutokratija, korupcija i rajetinski mentalitet. U takvom društvenoistorijskom ambijentu nema mesta za književnu kritiku, ona je ostatak iz drugih epoha i osuđena je na to da bude umanjena ili sasvim odstranjena, a na njenom mestu pojaviće se trabunjanje po blogovima i vlogovima, ili volja anonimusa da se oglašavaju, ili neki fejsbuk diskurs u kojem je apsolutno nemoguće pisati sa ozbiljnošću. Ostaće umesto kritičkog mišljenja koje obavezuje puko šegačenje i glupiranje. Jedno vreme će biti tako, dok se unutrašnja forma niskosti u javnom okruženju ne potroši. Zasićenje niskošću i glupošću je nužno, setimo se kako je čak i priprostom svetu na kraju dojadila Kasandra. Čak se i u prostim umovima koji u sebe nijednu knjigu nisu primilii, posle svih Dinastija i turskih zabava, našao zametak neke trunke kritičke svesti. Kakva će biti obnova kritike posle ovog sumraka kulture u nas, ili sledi večna tama zaborava, to možda neću dočekati da vidim. No kritička svest, čiji je književna kritika delić, osnova je opstanka i razvoja svakog čoveka i svakog društva. Od Kritije i Sokrata do Kanta i Sloterdajka to je svakom mislećem čoveku jasno. I zato uprkos svemu ja čvrsto verujem da ona neće sasvim nestati čak ni kod nas.

Pre više od sto godina pitanje književne kritike bilo je istovremeno i pitanje stanja kritičke svesti u društvu. Takva, kritička svest bila je u ono vreme potrebna i željena, danas je ona suvišna i sa stanovišta osione i uglavnom beskrupulozne vlasti može samo da bude štetna. Zato se ona ne podržava, ili se osujećuje i obesmišljava. Najviše što je ovo društvo spremno da pruži razvoju kritičke misli su posledice one svesti sa kojom je doktor pravnih nauka i pre odlaska u Hag profesor Pravnog fakulteta Vojislav Šešelj svojevremeno kritikovao delo Danila Kiša, isticao vrednosti Šolohova i, da bi slika bila celovita, pozivao se – na Skerlića. To što je tu bilo začeto kao neka vrsta groteske, danas ima čvrstu formu svakodnevice i nije neophodno citirati Ransijera da bi se videlo kako u doba vlasti Šešeljevih učenika i naslednika, ponekad brutalih ali nekada sofisticiranih i zaista snalažljivih, ta svest deluje snagom rijalitija, ili sposobnošću da umesto života i stvarnosti podmetne izrežirane događaje i sve svede na politikantsku pozornicu. Ni o onoj vlasti pre ove nema se šta bolje reći, ima nečeg grotesknog i u Koštuničinim poslanicama dobitnicima književnih nagrada, mada ih je on makar slao. Drugi ni to. U takvom decenijskom okruženju književna kritika je neželjeni ostatak drugačijih vremena.

No, nije manja šteta koja nastaje dvostrukom proneverom u našem današnjem, jadnom, skučenom i ne previše poštenom književnom životu. Najgoru i očiglednu proneveru vrednosti vrše politikanti koji bi hteli da književnost bude propaganda svih srpskih, samo srpskih i uvek srpskih krivica. To je neki tobože fin a ljutit književni i poluknjiževni svet okupljen oko stranih izvora moći i finansija. Neki od njih zaista čvrsto veruju u svoju misiju i ni po cenu života im se ne bi moglo dokazati da su deo jedne nedostojnosti koja ima dvostruka merila, jedna za sebe a druga za nas, i koja nam je jasno dojavila šta hoće: da promeni svest, obustavi oblike tradicionalnog srpskog samorazumevanja i to zameni jednim drugačijim, oktroisanim obrascem pokornosti i pokajanja. Iako je nemoguće pristati na to što smo uspeli da postignemo uništivši simbolički kapital koji je stican od Prvog srpskog ustanka i dva svetska rata do kontroverznih raskida sa Informbiroom i organizovanja Pokreta nesvrstanih, uvek se pitam kako je moguće videti Omarsku i Ovčaru, Srebrenicu i Štrpce, a ne videti Jasenovac i Kozaru, Loru i Kravice? Nije to ni slepilo ni idiotizam nego ljudska niskost najgoreg kova. Nisu oni koji tako gledaju samo licemerni, oni su nešto drugo, mnogo gore. Ali čak i kada bi neko iz ovog žalosnog tabora prevazišao makar na trenutak samoga sebe i makar i skroz veštački pokušao da progleda u svom voljnom slepilu, kako se to književnost piše i promišlja iz ovakve perspektive? Ne zato što tu, u takvoj svesti, nema Altisera, Deleza i Badjua, Irigaraj i Nusbaum, nego što tu nema književnosti. I ako se u tom dubokom propagandističkom nemišljenju dogodi da budu pomenuti recimo Crnjanski i Pekić, odmah je očigledno kako dela velikih srpskih pisaca nisu ni čitana ni tumačena, nije ovde nikada reč o književnosti nego o nečemu drugom.

Nisu isti, niti se ovima mogu porediti, ali postoji i jedno sasvim drugačije izneveravanje književnosti, neću ni to da prećutim. Ne vidim mnogo književne umetnosti ni u onima koji usta ne otvaraju a da iz njih ne ispadaju celi manastiri, sveci i krstaš barjaci, oko kojih je sve samo iz tmine pojanje, a jedino što vide i žele da bude je ono što je u njihovoj priprostoj viziji već bilo u prošlosti. I ovde ima politikantskog i slugeranjskog mentaliteta, čak se našla neka mala osnova u kritici koja smatra da se u književnosti nikada ništa i ne stvara, no se samo uvek jedno te isto ponovo ali na nov način kazuje i oblikuje. Jednom sam bezazleno prigovorio da je tu umesto velike tradicije na delu hilandaranje, ali u vremenima kada je sva prošlost i vrednost ugrožena i dovedena u pitanje, možda delić ove regresivne, diluvijalne poetike treba malo blaže gledati no što bi to bio slučaj da živimo u koliko toliko normalnim uslovima. To nije ni poetika ni književnost, to je sve plod traume gubitka, ili takođe propaganda u kojoj slabije stvaralačke sposobnosti treba da kompenzuju velike teme i velika prošlost. Ne može svako da piše kao Ivan V. Lalić ili Goran Petrović, ali savršeno je jasno šta je zanos, a šta imitacija.

Treći red opadanja ne zavređuje da se troše reči, to su čista nazovipisanja. U ovom redu su ekspolatatori popularnosti koji bi da zagolicaju one koji nisu baš za gledanje Kasandre i Robinje, nego bi da pročitaju nešto slično. Tu je i voditeljska književnost u kojoj se poznata lica pretvaraju u pisce i pisice, a onda dolaze blogerke i bivše misice ili umorni novinari. Sve to nije ništa, ali divno odvlači pažnju javnosti i služi svojoj svrsi, da uveća poremećaj vrednosti.

Književna kritika bi trebalo da poetičkim mišljenjem, ne publicističkim ocenjivanjem ili novinarskim zalaganjem, pokuša da iz ogromne produkcije izdvoji i, opet ponavljam, poetički a ne verbalistički podrži i afirmiše vrednosti. I to ne političke, nego književne umetničke. To je gotovo nemoguć zadatak, utoliko vredniji poduhvata i truda koji bi verovatno trajao makar jednu deceniju. Ja ovom portalu i svima nama želim da pruži priliku mladim ljudima koji vole književnost a ne politiku. Da ih privuče da pišu i da ih tera da za svaki sud koji donesu navedu šta ih je navelo da tako misle, i pri tome da se moraju oslanjati na velika dela svetske i naše književnosti, i teoriju književnosti o kojoj najglasniji današnji tobože kritičari ne znaju skoro ništa.

Veći deo ovog teksta napisao sam u jednom lepom bečkom kafeu. Hteo sam da ga završim poukom o tome da Ljubi Nediću nije bilo lakše u ona davna vremena, i da ohrabrim nekoga da poduzme pravi kritički poduhvat. No pošavši natrag u hotel, uđoh u knjižaru Frik, u kojoj nađoh desetinu Handkeovih knjiga, prvo izdanje, još iz 1996, njegov „letnji dodatak“ jednim zimskom putovanju, tj. Pravdi za Srbiju. Gomilica Handkeovih knjiga u podrumu, kao rđava savest Evrope koja neće ni da pročita ono što joj je rečeno. Na ulazu u knjižaru bilo je i sasvim novo izdanje „majske pripovesti“ Drugi mač, to još ne znam šta je, nosi oznaku izdanje 2020, čitaću je koliko budem mogao sutra u putu za Italiju. Međutim, potresna je ova slika iz podruma, jer nije u Evropi dovoljno ni kada Handke nešto kaže, treba to neko i da pročita, što u centru Beča, na stotinu metara od Hofburga, očito niko nije hteo čak ni za delić prvobitne cene ove knjige.

Pitam se, dakle, uprkos svim svojim uverenjima da kritičko mišljenje ima smisla i da nam je potrebno, čemu književna kritika u ovakvim vremenima? Osim ukoliko nam je potrebna baš zato što su vremena takva. I samo zato još odgovaram kada me upitaju.