0
Smrt pesnika koji je dugo bio na sceni i koji je iza sebe ostavio značajne knjige trenutak je u kome na umu moramo da imamo ono što je napisao i šta nam govore njegove pesme i lirske hronike u širokom rasponu od "uspavanih tramvaja", preko psalma lirskog pobunjenika, do evokativnog lirskog hroničara, kaže za Nova.rs pesnik, književni kritičar i izdavač Gojko Božović.
Na vest o odlasku akademika Milovana Danojlića, koji je preminuo jutros u 85. godini u Francuskoj, Božović kaže:
– Milovan Danojlić je pisao mnogo i činilo se lako. Menjala se u vremenu njegova poetika, menjali su se, ponekad u vrlo kratkom vremenskom periodu, i njegovi književni i javni stavovi. Pored toga što je napisao obilje knjiga u najrazličitijim žanrovima, od poezije, koja je bila njegova osnovna forma, do lirkih proza i lirskih hronika, od eseja i zapisa do publicistike i feljtona, Danojlić je preveo i čitavu jednu biblioteku moderne i klasične poezije. Pomenimo samo Šekspirove sonete, Bodlera i Jejtsa, Klodela i Paunda. Ili Brodskog koga je prvi prevodio na srpski jezik. Izgleda da je to i prvi prevod neke knjige Josifa Brodskog uopšte.
Poezija Milovana Danojlića, prema rečima Božovića, obično uzima na sebe oblik lirske hronike.
– Ovu osobinu Danojlićeva poezija počela je da pokazuje vrlo rano. U „Urođeničkim psalmima“, doduše, samo je sluti i ponegde ispunjava, kao u delovima o zemlji, vetru i brdu, dok je u ostalim knjigama dosledno razvija i nadograđuje. Lirska hronikalnost Danojlićevih stihova ogleda se u razumevanju pesme kao glasa o nekom vremenu i o nekom prostoru, kao naročito složenog svedočanstva o čovekovim susretima sa svojim vremenom i sa svojom tradicijom. U pesnikovim stihovima mnogo šta možemo prepoznati i kada je reč o vremenu i kada je reč o prostoru, i kada je reč o tradiciji koja se nasleđuje, i kada je reč o pesnikovom odnosu prema njoj. Prepoznajemo najpre pesnikovu usredsređenost na nekoliko opsesivnih tema kao što su zemlja i uopšte priroda, istorija i odlomak iz nje zvani savremenost, čovekovo saglasje s prirodom i njegov pad u istoriju i u svakodnevicu – smatra Božović.
Ali ako je pisac nekoliko tema, Danojlić je pesnik, kako naglašava naš sagovornik, najrazličitijih tonova:
– Njegove pesme su otuda primeri lirike i verizma, panteizma i ideološke subverzije. To su pesme prožete istorijskim patosom, ali i pesme u kojima progovaraju humor i ironija, satira i socijalna kritičnost, epifanije i rugalice, lirske deskripcije i male pesničke karakterologije. Smisao hronike jeste da izrazi punoću iskustva, da zapamti što je moguće više iz ljudske svakodnevice. Dok čitamo Danojlićeve pesme i pratimo njihove prelaze, vidimo kako su one usredsređene na ispunjenje ovog osnovnog zahteva.
U novijim knjigama pesama Danojlićeva socijalna kritičnost ponekad dobija karakter prigodnosti. Neposredne i ogoljene u izrazu, neke od ovih pesama kao da su napisane da bi bile govorene na kakvom javnom skupu a ne čitane u čitalačkoj samoći. Danojlićeva pesnička kritika društva stoji u saglasju sa snažnim prisustvom verizma u srpskoj poeziji sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Ako pesnikova posvećenost prirodi i njenim elementima može da deluje neočekivano u okviru pesničkog trenutka u kome se javlja, po ostvarenoj slici društva Danojlić je pesnik svog vremena – kaže na kraju Gojko Božović.
Bonus video: Ljubivoje Ršumović recituje svoju pesmu
