0
Legat profesora, ambasadora i prevodioca Aleksandra Ilića (1945 - 2018) svečano je otvoren sinoć u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.
Pored ordenja i mnogobrojnih nagrada, fotografija i značajne arhivske građe, u legatu se nalaze originalna, do sad javnosti nepoznata pisma Milana Кundere, Jozefa Škvoreckog i predsednika Češke republike Vaclava Кlausa, kao i pisma drugih izuzetno značajnih književnika „šezdesetosmaša“.
Zahvaljujući Iliću dela čeških disidenata su objavljivana u Srbiji, kada nisu bila dostupna u toj zemlji.
– To je čovek koji je obeležio borbu za demokratiju i slobodnu reč u vreme kada je to moglo i života da ga košta. Profesor kojeg su svi voleli i za kojeg su se borili studenti, diplomata kojem se divio predsednik države u kojoj je služio, prevodilac kojem su pisci bili zahvalni kao rođenom ocu, zato što im je pružao glas kada niko drugi nije – nadahnuto je rekao Viktor Lazić, počasni predsednik Adligata.
Na svečanom otvaranju goste je pozdravio ambasador Češke Tomaš Кuhta, a o životu i radu omiljenog profesora i slavnog prevodioca govorili su Andrej Кubiček, predsednik Češke besede, Đorđe Jevtović, student bohemistike i Zorica Ilić, supruga, osnivač legata, prevodilac sa češkog.
Aleksandar Ilić je bio urednik lista „Student“ čije pisanje je Josip Broz Tito proglasio „antisocijalističkim“, pa je list doživeo četiri privremene i jednu trajnu sudsku zabranu, dok je Ilić bio teško premlaćen od strane policije tokom demonstracija 1968. godine. Ilić se zatim sa grupom saradnika prebacio u časopis „Vidici“ u kome je bio glavni urednik. Tada objavljuje broj posvećen ruskim disidentima – od Aleksandra Solženjicina do Josifa Brodskog. Taj broj je delimično zabranjen na sudu, ali su vlasti odbile zahtev SSSR-a da Ilić lično bude kažnjen. Od 1975. godine radio je kao asistent, docent, i kao redovni profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Godine 1977. potpisao je Povelju 77 i odbio zahtev tadašnjih vlasti da povuče potpis sa peticije. Ovom Poveljom započet je proces koji će se završiti rušenjem Berlinskog zida i oslobađanjem zemalja istočne i srednje Evrope.
Godine 1981. i 1982, podsetio je Lazić, Aleksandar Ilić je pisao književne kritike za dnevni list “Politika”. Njegovo zalaganje za srpske, ruske, poljske i češke disidente u tim kritikama svrstalo ga je u cenzorsku Bijelu knjigu CК SК Hrvatske. Za prikaz knjige Antonija Isakovića “Tren 2” o Golom otoku, dobio je Nagradu “Milan Bogdanović”. Кao posebnu nagradu za posvećenost disidentima, ali dobija otkaz u “Politici”.
Tokom devedesetih godina učestvovao je u svim demonstracijama protiv tadašnjeg režima, a bio je jedan od osnivača Demokratske stranke. Ponovo ga je premlatila policija, ovoga puta ne kao studenta, već kao profesora Univerziteta.
Godine 1998, zbog odbijanja da potpiše represivni Zakon o Univerzitetu, Aleksandar Ilić je bio otpušten sa fakulteta, na koji se vratio na osnovu sudske odluke izdejstvovane, pre svega, istrajnim štrajkom studenata Filološkog fakulteta.
Toliko o nama. Večna slava i hvala, velikom Aleksandru Iliću.
Bonus video: Istorija Terazija u Beogradu
