Pisali smo pesme o našoj stvarnosti: plaži, suncu i ljubavnim pričama: Pionir bosa nove Karlos Lira

Godine 1959. muzički partner Karlosa Lire i tekstopisac Ronaldo Bosoli rekao je da je bosa nova stanje uma. Lira je mislio da priča gluposti. „Danas se zapravo slažem s njim“, razmišlja on više od šest decenija kasnije, dok slikovito pripoveda o prvim danima ovog muzičkog žanra u Rio de Žaneiru 50-ih. „Sa gitarama i flašama domaćeg pića odlazili smo na plažu na zalasku sunca i pevali smo celu noć. Sledećeg dana bismo sve ponovili. Bila je to radosna, bezbrižna atmosfera".Lira, koji je to stanje duha dočarao kao malo ko drugi sa klasicima kao što su “Voce e Eu” i “Coisa Mais Linda”, prošle nedelje je napunio 90 godina i jedan je od retkih muzičara koji je pomogao da se rađa brazilski žanr koji je i danas živ, piše "Gardijan". U aprilu 1958, pevačica Elizete Kardozo snimila je “Cancao do Amor Demais” – prvi album koji predstavlja bosa nova gitarski ritam Žoaa Žilberta, inspirisan uglavnom, ali ne samo sambom i američkim džezom. Manje od godinu dana kasnije, Žilberto je objavio album “Chega de Saudade”, pun ritma po kojem će kasnije postati svetski poznat.https://www.youtube.com/watch?v=xokONwQUa6M„Svi smo počeli da tražimo nove harmonije i načine da sviramo sambu, kada se pojavio Žoao Žilberto sa tim isprekidanim ritmom“, kaže Lira, koji je imao tri kompozicije koje je Žilberto snimio na “Chega de Saudade”: “Lobo Bobo”, “Saudade Fez Um Samba” i “Maria Ninguem”. Dvojica umetnika su se upoznala nekoliko godina ranije na trotoaru preko puta hotela “Plaza” u Kopakabani. “Plaza bar” je bio redovno odredište za Liru i Žilberta, koji su tamo odlazili da bi slušali klavir Džonija Alfa (jednog od najvažnijih preteča bosa nove).„Sedeći iza šanka, u mraku, tamo je bio Žoao, sa gitarom i svirajući na neverovatno čudan način – ruke su mu bile krivo postavljene“, kaže Lira, prisećajući se njihovog prvog susreta. Žilberto bi tada počeo da se pojavljuje u njegovoj kući: „Kada bih stigao, našao bih Žoaa u mojoj pidžami, na dušeku pored mog kreveta, kako pije čaj sa mojom majkom.”Zatim su neko vreme živeli u Meksiku. „Žoao je vozio “Bubu” i kada je naleteo na neravnine, vikao je: „Viva Zapata!“ Bio je osoba koja je zahtevala pažnju i, ako ne pazite na sebe, bili biste sve vreme oko njega. Uvek me je konsultovao o pesmama koje je slušao i svirao – ali on je bio i ta osoba koja je zvala u ponoć i tražila da izađeš, i bio je besan ako ne odeš.”https://www.youtube.com/watch?v=aJpCE8y5JTYŽilberto je bio tvrdoglav, kaže Lira, ali na inspirativan način. „Svaku pesmu je proučio stotinu puta, slog po slog, tako da se ona poredi sa harmonijom koju je stvarao. Bio je to rad kao u zlatarskoj radnji, ali kada je bio spreman, to je bio nokaut.”Na svojim prvim okupljanjima u Ipanemi i Kopakabani, Lira i mladi muzičari kao što su Žilberto, Nara Leao i Roberto Meneskal (plus veterani kao što su Antonio Karlos Jobim i Vinicius de Moraes) teško su mogli zamisliti da će steći međunarodnu slavu. „Shvatio sam da radimo nešto vredno pažnje tek kada smo nastupali u Njujorku za naše idole“, rekao je Lira, misleći na bosa nova veče u Karnegi Holu 1962. godine, kada su Lira i njegovi vršnjaci svirali Majlsu Dejvisu, Dizijem Gilespiju, Erolu Garneru i drugim američkim džez velikanima.Pre toga, međutim, „nismo imali takvu stvar kao cilj koji smo želeli da postignemo“, kaže Lira. „Bili smo mladi muzičari iz srednje klase Rija kojima je bio potreban muzički izraz sa kojim bismo mogli da se povežemo i počeli smo da stvaramo nešto što je bliže našoj stvarnosti.”Sredinom 50-ih radio-stanice u Riju više nisu predstavljale mlade muzičare sa Ipaneme i Kopakabane: njima je dominirao samba-cancao, romantični žanr obeležen „lamentacijama, ljubavnom tugom i utapanjem tuge“, kaže Lira. Prirodan odgovor, podseća Lira, bio je da počnemo da „pišemo pesme o sopstvenoj stvarnosti: plaži, suncu, ljupkim devojkama i ljubavnim pričama“.U predgovoru Lirine knjige “Eu e a Bossa” (2008), Ruj Kastro, autor renomiranih knjiga o bosa novi, piše: „Bez Karlinjosa Lire – kao i Žoaa Žilberta, Toma Žobima i Vinisijusa de Moraesa – bosa nova ne bi postojala a mi bismo i dalje pevali Ninguem Me Ama.”https://www.youtube.com/watch?v=fhk1Xpnhc5AČak i da je postojao bez Lire, Roberto Meneskal kaže da bi bez njega žanru nedostajalo nešto važno. Sa 85 godina, Meneskal, još jedan pionir bosa nove koji je komponovao “O Barquinho” i “Vocea”, jedan je od Lirinih najstarijih muzičkih partnera, koji su se upoznali 1956. u srednjoj školi na Kopakabani.„Preskočili smo prvi dan nastave da bismo svirali gitaru u Lirinoj kući. Našli smo se u punoj muzičkoj harmoniji“, priseća se Meneskal. Toliko da su mesecima kasnije zajedno otvorili školu gitare: „Svi su želeli da nauče takozvani bosa nova ritam. Bila je to groznica.”Za Meneskala, Lira je bila prva osoba koja je izrazila novost u muzici koju je tražio, i to najlepšim melodijama. „Kada sam ga prvi put čuo kako svira, pomislio sam: ’Ovo je ono što želim.‘ Lirine melodijske linije idu skroz gore pa dole – lepo je, čak i vizuelno.” Jobim je Liru nazivao glavnim melodistom bosa nove, a Bruna Ramos da Fonte, istoričar, muzičar i autor “Essa Tal de Bossa Nova”, slaže se: „Kada bira note, Lira je pedantan. Nema viška. To je uvek jasna i prefinjena melodija."Lira je već pomogo u predviđanju lirskog sadržaja bosa nove sa Meninom iz 1955, jednom od njegovih prvih kompozicija. „U vreme kada su srednja klasa i elita bili navikli na ozbiljne, ’dobro vaspitane’ tekstove, Menina je uspostavila promenu koju je Lirina generacija tražila“, kaže Ramos da Fonte. „Devojko, nisam dobar za tebe“, idu Lirini tekstovi. „Ja sam loša stvar / Da li želiš da oni / Da pričaju i o tebi / Kako oni govore o meni? Štaviše, Menina i njeni smeli tekstovi prvi put su snimljeni glasom žene, pevačice Silvije Teles.https://www.youtube.com/watch?v=e2yxGjleM5s1961. godine, zajedno sa drugim mladim umetnicima i intelektualcima, Lira je osnovao Narodni centar kulture Nacionalne zajednice studenata. „CPC da UNE“, kako su ga zvali, bila je levičarska inicijativa koja je imala za cilj da razbije zidove društvenih klasa kroz umetnost. Kao njen muzički direktor, Lira je želeo da približi bosa novu ljudima iz radničke klase, a kulturu radničke klase (uključujući sambu Nelsona Kavakinja i Ze Ketija) srednjoj klasi.„Počeo sam da shvatam važnost stihova koji prenose društvenu poruku“, kaže Lira. Uznemiren time što smo „mi, mladi iz srednje klase, živeli u balonu“, odstupio je od bosa nove koja je bila odvojena od društvenih pitanja. „Nakon što sam se pridružio političkom pokretu, moji tekstovi su dobili nove slojeve. Ono što radim do danas je bosa nova, ali ni moji tekstovi ni ja nismo otuđeni.”Nakon što je komponovao pesme od društveno-političkog značaja, kao što su “Influencia do Jazz” (ironična kritika preteranog uticaja američkog džeza na sambu) i “Maria Moita” (o klasnoj i rodnoj nejednakosti koje su formirale Brazil), živeo je van Brazila 10 godina nakon što je vojna diktatura zavladala zemljom 1964. „Uključio sam se u borbu za socijalnu pravdu. To me je primoralo na samoizgnanstvo, ali me je, istovremeno, učinilo jačim i kreativnijim“, potvrđuje Lira, koja se preselio u SAD i Meksiko. U Meksiku je čak osnovao grupu inspirisanu CPC da UNE.https://www.youtube.com/watch?v=-f96W5ta2r0Sa životom koji je toliko isprepleten sa istorijom bosa nove i samog Brazila, Lira puni 90 godina sa osećajem zadovoljstva. „Uvek sam se bavio kvalitetnom muzikom, ali ne pravim intelektualne kompozicije“, kaže on. "Kvalitetna muzika je ona koja dolazi iz srca."Bonus video: Fredi Merkjuri - Jedan od najupečatljivijih muzičara ikada

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=fredimerkjurijedanodnajupeatljivijihmuziaraikada-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2736449"]