"Odbegli" smrtonosni virus koji izaziva pandemiju nije redak motiv u popularnoj kulturi, ali teško da je nekom od autora pošlo za rukom ono što i američkom piscu Dinu Kuncu: njegov roman "Oči tame", objavljen 1981. godine, ponovo je u žiži interesovanja čitalaca jer u njemu piše o smrtonosnom virusu koji se 2020. proširio svetom iz kineskog grada Vuhana i napada disajne organe, a leka za njega nema.
„Oko 2020. godine opako obolenje nalik upali pluća proširiće se planetom, napadajući pluća i bronhije, otporna na sve poznate lekove i terapije. Skoro pa više enigmatična od same bolesti biće činjenica da će ona iznenada nestati, jednako brzo kao što je i počela, pa se ponovo proširiti deset godina kasnije i onda nestati zauvek“. To je jedan od citata iz romana „Oči u tami“ Dina Kunca, objavljenog 1981. godine.
Bolji poznavaoci (žanrovske) književnosti su se, čitajući vesti o žarištu koronavirusa i širenju zaraze, odmah setili romana koji je Din Kunc napisao pre četiri decenije.
Zbog zapanjujuće sličnosti sa događajima vezanim za epidemiju poteklu iz Vuhana, čitaoci za Kunca (74), koji provodi svoje mirne dane u Everetu u Pensilvaniji, kažu jednostavno da je u romanu „Oči tami“ (The Eyes of Darkness) predvideo šta će se dogoditi. Pisac se za sada o tome ne oglašava.
Međutim, sličnosti sa koronavirusom se tu, srećom, završavaju. Smrtnost od „vuhana-400“, kako se virus zove u romanu, u Kuncovoj knjizi je 100 odsto, a opis njegovog nastanka ide ruku podruku sa novim teorijama zavere vezanim za koronavirus. Ali Kunca njegova armija čitalaca ne bi smatrala majstorom trilera i naučne fantastike da u svoju fikciju nije uneo i takve elemente. Kod njega u romanu virus je nastao u laboratoriji, kao „savršeno biološko oružje“.
„Tu stvar zovu vuhan-400 jer je razvijen u njihovim genetičarskim laboratorijama na izlazu iz Vuhana i to im je četiristoti uspešni pokušaj stvaranja mikroorganizama rukom čoveka u tom istraživačkom centru“, piše Kunc u romanu.
Potom jedan od likova opisuje virus i njegove efekte.
„Vuhan-400 je savršeno oružje. On pogađa samo ljude. Nijedan drugi živi stvor ne može da ga prenese. A vuhan-400, poput sifilisa, ne može da preživi izvan čovečjeg tela duže od minuta, što znači da ne može da kontaminira predmete ili prostorije onako kako to mogu antraks i drugi opaki mikroorganizmi. A kada telo koje ga nosi umre, i vuhan-400 ubrzo nestane, odmah čim se temperatura tela spusti na ispod 30 stepeni Celzijusovih. Uviđaš njegove prednosti“, pita jedan od likova.
Drugi mu na to odgovara:
„Ako sam dobro razumeo, Kinezi bi mogli da iskoriste vuhan-400 da zbrišu ceo grad ili zemlju, a potom neće imati potrebe da sprovedu problematičnu i skupu dekontaminaciju bre nego što zauzmu i okupiraju zauzetu teritoriju“.
U bibliografiju Dina Kunca upisano je više od 100 njegovih knjiga. Neke od njih izlazile su u serijama, mnoge pod pseudonimima, a čak 17 njegovih romana je filmovano. „Oči tame“ nije.
Motiv da virus seje smrt, bilo da je to posledica gneva bogova ili vanzemaljaca, da je proizvod slučajnosti ili svesne namere da se on stvori, jedan je od čestih motiva u (žanrovskoj) književnosti. Domaćim čitaocima napamet odmah pada Pekićevo „Besnilo“, a britanski „Gardijan“ doneo je i listu priča i knjiga u kojima zaraze prave haos. Na njoj su „Boja izvan ovog svemira“ H. P. Lavkrafta iz 1927. godine, po kojoj je nedavno snimljen film sa Nikolasom Kejdžom, gde zarazu šalju vanzemaljci preko meteorita, pa ona pustoši planetu, a ljudi od nje lude ili „Andromedina nit“ Majkla Krajtona (1967).
U romanu „Bela kuga“ (1982) Frenka Herberta, jednog od najuticajnijih autora naučnofantastične književnosti, genetičar, izbezumljen time što su mu pobili porodicu, stvara virus koji ubija ceo ženski rod. Ali, tu je i obrnuti primer „selektivnog“ virusa. Džoana Rus u knjizi „Ženski muškarac“ (1975), „feminističkom remek-delu“, piše o virusu koji je zbrisao sve muškarce.
Jedan od najbizarnijih zapleta, čini se, uneo je Greg Ber romanom „Muzika krvi“ u kom naučnik, ljut zbog otkaza, prošvercuje iz laboratorije virus u sopstvenom telu. Virus uništava sve pred sobom, postaje samosvestan, melje i „uvlači“ sve živo i neživo u svoje novo telo, neku vrstu hiperinteligentne sive mase i – prenosi svet u novu, bolju realnost.