0
S vremena na vreme volim pop muziku, volim da slušam kako ljudi pevaju. Ima par pesama Kristine Agilere, Arijane Grande... Ali prava konstanta mi je verovatno Džimi Hendriks, kaže čuvena autorka i pevačica koja je objavila novu knjigu.
“A Book of Days” Peti Smit, koju je objavila izdavačka kuća „Random House“ ove nedelje, je vizuelna knjiga popularne pevačice i spisateljice, koja sadrži više od 365 fotografija i refleksija koje odražavaju autorkinu estetiku inspirisanu njenim Instagram profilom.
Mnoge od tih fotografija su veoma lične i ispod svake stoji kratak opis: Njena ćerka tokom posete Rimu, njen sto pun beleški i knjiga, njen divlji vrt pun korova u Rokaveju u Njujorku…
Knjiga je takođe puna fotografija različitih umetnika. Dugogodišnji partner Peti Smit, pokojni dramaturg Sem Šepard dok čita Semjuela Beketa. Na posteru Džimija Hendriksa stoji natpis „Šaman našeg doba“. Zatim fotografija fotografije pesnikinje Ane Ahmatove. Veliki broj CD-ova saundtrekova za anima film “Ghost in the Shell”.
Za “Vaniti Fair” Peti Smit pričala je o svom radu i pronalaženju inspiracije u svakodnevnom životu.
– Trebalo je da budem rođena za Novu godinu, ali došla sam dan ranije. Posle rata 1946, ljudi su pokušavali da ponovo počnu svoj život. A u Čikagu, u bolnici su majkama rekli da će za svako dete rođeno 31. decembra, dobiti najnoviji izum, a to je tada bio zamrzivač.
Moja majka je bila tako uzbuđena. A onda sam došla dan ranije, i ona je bila ljuta na mene. Kada je bila neraspoložena, ona bi to iznosila. „Nisi mogla da čekaš. Da si samo čekala još jedan dan, ja bih dobila svoj zamrzivač.“ Kada je izašla pesma „Because the Night “ dobila sam dodatni novac, pa sam joj kupila zamrzivač i poslala joj ga. Nisam joj rekla. Otvorila je vrata, a tamo je bio momak sa zamrzivačem. Pa sam to nadoknadila.
Ali da. Mislim, kraj je godine, nekako je čudno da mi rođendan počinje na kraju nečega. Tako da uvek pokušavam da to učinim smislenim na ovaj ili onaj način, uradim neku vrstu posla koji će na neki način baciti svetlo na godinu koja dolazi – kazala je Peti Smit i dodala da je kasno sazrela.
– Knjigu “Just Kids” sam objavila tek sa svojih 63. I od tada sam napisala nekoliko različitih knjiga. Sada radim na dve paralelno, jedna je detektivska. Zadovoljna sam sobom. Starija sam, imaću 76 godina, ali osećam da ne moram da se oslanjam ni na šta osim na spremnost da radim, svoju radoznalost i sopstvene veštine. Tako da sam zadovoljna ovim periodom života.
Pati Smit kaže da ne obraća puno pažnje na kritike onoga što radi.
– Ako neko napiše nešto zaista inteligentno, čak i ako je negativno, uvek me zanima šta je u pitanju. Uglavnom me zanima da li ljudi imaju nešto zanimljivo ili inteligentno da kažu o stvarima koje pišem. S druge strane, nastupanje na koncertima je tako subjektivno. I znam da kada nastupate pred 500 ili 30.000 ljudi, oni su vam najveći kritičari.
Jedini put kada sam poslednjih godina zaista bila uznemirena zbog recenzije je kada je bilo jasno da recenzent nije pročitao moju knjigu, već je samo pisao osvetnički članak o meni. I bili biste iznenađeni visokim nivoom magazina u koje se ti ljudi infiltriraju. To me malo nervira, ne zbog lošeg što pričaju, već zato što jedna jako dobra publikacija dozvoljava da se osvetoljubivost prerušena u kritiku, objavi. Ali to ne utiče na mene na ovaj ili onaj način. Ako mi klinac od 16 godina priđe i kaže: „Pročitao sam “Just Kids” i to me je postavilo na novi put, zaista mi je pomoglo“, to je sve što mi treba.
Na jednoj od fotografija u knjizi je i njen bivši dugogodišnji partner Sem Šepard.
– Provela sam dosta vremena sa Semom Šepardom na kraju njegovog života. Poznavala sam ga pola veka. Upoznala sam ga 1970, i uvek smo bili bliski. I provela sam dosta vremena sa njim na kraju jer je bolovao od ALS-a. On je uvek bio Sem. Nikada bolest nije uticala na njegovu sposobnost, na njegove misaone procese, ali je bio strašno fizički pogođen. I tako sam mu samo pomagala koliko sam mogla, a ponekad je to bilo frustrirajuće za njega. Ili bi ponekad trebalo mnogo vremena da se prođe kroz određenu stranicu jer nije mogao da piše rukom. Nikada nije koristio kompjuter. Morao je zaista sve da prođe u mislima. Ponekad bi jednostavno postalo teško.
Mnogo smo se smejali. I bio je zaista vredan radnik do kraja života. On je voleo Beketa. U stvari, kada sam ga prvi put srela, čitala sam nešto od Beketa, i on je bio srećan zbog toga. To je bio zajednički jezik koji smo delili 50 godina. Njegova fotografija u knjizi, kad je čitao Beketa, je zaista lepa slika Sema, za njegovim kuhinjskim stolom. A onda na sledećoj stranici knjige, na Beketov rođendan, je Rejf Fajns kada je snimao “Koroliona”. Ali stavila sam Rejfa tamo jer on takođe voli Beketa i može da recituje njegove stranice. To je bio moj naklon za Beketove ljubitelje.
U knjizi ima dosta fotografija njenih prijatelja i umetnika koji više nisu živi.
– Činjenica je da su ti ljudi sa mnom svaki dan. Pored ljudi poput pesnika ili umetnika koje volim. Sem, moja majka, moj otac, moj muž, brat, moj pijanista Robert, sve su to ljudi koji su bili moji najbliži. Nisu bili ni poznanici ni dalji rođaci. Bili su među najbližim ljudima u mom životu. Nikada neću imati prijatelja kao što je Sem. Proveli smo zajedno 50 godina poverenja i međusobnog poštovanja. A moj muž je bio moja ljubav. Mislim, svi ovi ljudi su sa mnom svaki dan.
Ima mnogo ljudi koje volim i do kojih mi je stalo, i mnogo umetnika i pesnika koje volim, a kojih nema u knjizi, jer možete staviti samo određen broj. A nešto od toga je samo slučajno. Igrom slučaja umesto Betovena stavila sam rođendan Džimija Hendriksa. Da sam bila drugačijeg raspoloženja, možda bi Betoven bio tamo.
Peti dodaje da osim Instagrama ne koristi ostale društvene mreže.
– Kada ljudi pišu komentare, ponekad ću im odgovoriti ili poslati poruku. Moj izdavač ima Fejsbuk na moje ime, ali mislim da je veoma skroman profil. Nikada nisam pisala na Tviteru. Ja zapravo nisam osoba za društvene mreže. Na mene to ne utiče. Veoma sam srećna što imam više od milion pratilaca, ali nemam osećaj samopoštovanja ili bilo šta zbog toga. Samo sam zahvalna što su ljudi zainteresovani i pokušavam da im dam stvari koje su bar malo interesantne.
Zanimljivo je kako je Peti Smit gleda na svoj privatan život i način na koji ga štiti od javnosti.
– Kada sam bila u braku i imala malu decu, živela sam izuzetno povučeno, van javnosti. Nisam imala nikakav javni život, niti sam želela da ga imam. U ovom trenutku svog života, ja sam u javnosti, radim javno. Moja deca su odrasla, pa mi je drago da radim ono što mislim da odgovorna osoba treba da radi i da delim ideje i radim sa drugima. Ono što sam stavila na Instagram je upravo ono što sam želela. Bez predumišljaja. To može biti zato što je zasnovano na slici. Imam sliku. Kao danas, moj prijatelj Stiven me je lepo slikao u Rokaveju, i pomislila sam, to je lepa slika. Mislim da bi se to ljudima dopalo. Juče smo jeli i Stiven je snimio mali film o tome, i bilo je smešno. I pomislila sam, pa, mislim da će ljude to zabaviti.
Na pitanje kakvu muziku sluša dok radi, Peti kaže da ima prilično eklektičan ukus.
– Noću, ako imam problema sa spavanjem, imam tri stvari koje slušam, filmsku muziku iz tri filma. Jedan je “Zeleni vitez” Daniela Harta, onda“Dina” Hansa Cimera. A treći, koji zaista volim, je Kenji Kavai, za film “Duh u školjci”.
U suprotnom, ako želim da plešem, možda stavim neke stare R&B pesme, ili pustim neke pesme od REM-a koje volim. Ako pišem, slušam Glena Goulda ili nešto od Koltrejna ili takve stvari.
Takođe volim operu. Neko vreme sam slušala samo Mariju Kalas. I takva sam ponekad. Ali upravo sada, nekako lutam u svim pravcima. Plus, s vremena na vreme, volim pop pesmu. Volim da slušam kako ljudi pevaju. Ima par pesama Kristine Agilere ili Arijane Grande… Ali prava konstanta mi je verovatno Džimi Hendriks.
Kada su u pitanju knjige, postoje one kojima se Peti Smit često vraća.
– Pročitala sam Hermana Hesea i “Igru staklenih perli” možda četiri ili pet puta. Pročitala sam Heseovo “Putovanje na istok” šest ili sedam puta. I čitam čudne knjige. Zaista volim Rjunosuke Akutagavu. Postoji knjiga od 17 priča Akutagave, Rašomon i sedamnaest drugih priča, a on ima jednu koja se zove „Zupčanici koji se vrte“. Čitala sam to mnogo puta. Pročitala sam “2666” Roberta Bolanja nekoliko puta. Volim ove knjige i volim da im se vraćam ako sam u određenom raspoloženju. Leti kada nastupam, ako sam na putu ili nešto slično, obično ne mogu da se koncentrišem kao inače. Zimi zaista volim da čitam satima i satima – zaključuje Peti Smit.
Bonus video: Raša Todosijević za Nova.rs