Petar Janjatović: Kako su Hrvati otkrili naše bendove koji su bili protiv rata

Usled raskinutih veza tokom ratnih godina 1990-ih sve što se događalo u segmentu pop kulture u Srbiji bilo je gotovo nepoznato u Hrvatskoj. Raslojavanje stare ex-Yu scene po političkoj osnovi, te stvaranje nove, iznikle na buntu protiv mraka i posebno rata ostalo je u maglovitom sećanju. Na ovu temu, hrvatski magazin pop kulture "Ravno do dna" u saradnji sa Srpskim narodnim vijećem organizovao je u petak u Zagrebu prvu od nekoliko tematskih Muzičkih tribina nazvanih "Desetljeće bunta protiv mraka". O tome šta se događalo na srpskoj sceni 1990-ih govorili su Marijana Stojčić, Petar Janjatović, Dragan Kremer i Goran Tarlać.Janjatović je u razgovoru za Nova.rs rekao da je izuzetno zadovoljan interesovanjem hrvatske publike na tribini, te da se razvila živa diskusija o tome da su muzičari i sastavi stasali tokom te decenije u Srbiji hrvatskoj publici uglavnom nepoznati, a da je onima koji su došli nakon 2000. godine, kada je probijen led koncertne razmene između dve države, i dalje težek put ka afirmaciji.

- Mnogo činjenica i događaja o kojima smo razgovarali tokom te večeri publici u Srbiji bi verovatno bili opšte mesto i bojao sam se da ne govorimo nešto što je već poznato. Međutim, ispostavilo se da ljudima u Zagrebu i Hrvatskoj uopšte nisu poznati podaci iz devedesetih godina i opozicioni stavovi srpskog rokenrola - kaže Janjatović.Na tribini je govorio o grupi Rimtutituki, ali i o koncertima Ramba Amadeusa dvehiljaditih godina u Zagrebu, Puli i Rijeci kada je zajedno sa njim išao pišući reportaže o tome.- Pričao sam o komunikaciji sa ljudima tamo, pozitivnim reakcijama publike… Mislim da im je bilo vrlo bitno kada smo se prisetili Ramba koji je prekinuo dodeljivanje nagrade u Sava centru poručivši sa bine publici da su "glupo glasačko telo dok bombarduju gradove" - priča Janjatović i dodaje da su pre svega isticali na koji način je preživljavala srpska rokenrol scena.- Posebno u prvoj polovini devedesetih godina kada je litar benzina bio dve i po marke, ulaznica pet feniga, a plata pet maraka. Dočaravali smo im kako su se sastavi dovijali da bi preživeli. Nismo se previše bavili presingom koji je država imala nad srpskim rokenrolom, jer nekog ozbiljnijeg presinga nije ni bilo s obzirom da Milošević baš i nije obraćao previše pažnje na rokenrol. Više je to bio ekonomski presing.

Evocirane su uspomene na koncert na livadi blizu Ljubljane, sredinom devedestih godina, u okviru rok festivala koji se zvao "Zgaga" kada su zajedno svirali sastavi iz Srbije i Hrvatske.- Sećam se da je u nekim zagrebačkim desničarskim novinama izašao tekst o tome. Pošto su između ostalih svirali grupa Džukele iz Subotice i sastav Kojoti iz Zagreba, naslov je glasio: "Džukele i Kojoti zavijaju zajedno na balkanskom Vudstoku". To je podsetilo na vreme mržnje. Sada su to gorko-slatka sećanja. S jedne strane smo se osećali herojski kada bismo uspeli da probijemo neku barijeru da bismo uradili nešto suprotno od onoga što su Miloševićevi i Tuđmanovi dnevnici govorili, a sa druge strane je delovalo očajnički i mislili smo da se za našeg života nećemo naći u normalnim situacijama. Srećom tu smo se ipak prevarili.Gledajući iz ove perspektive, svestan je da pesma nije mogla ništa da promeni, "pogotovu kada su ratne mašine uključene ali mogla je mnogo da olakša."- Mnogo ljudi u Sarajevu mi je tada reklo da kada su čuli pesmu "Slušaj vamo" grupe Rimtutituki da im je bila neverovatno ohrabrenje. Pokazalo im je da neki od bitnih ljudi iz njihovog odrastanja nisu poludeli i nisu za Mladića i Karađića, nego su za mir, kao što i sama pesma kaže - ističe.Govoreći o bendovima koji su ostali nepoznati za hrvatsku publiku, Janjatović ističe Gobline i autobiografiju Branka Golubovića Goluba koja je puna anegdota koje oslikavaju taj period.- Goblini nisu uspeli da steknu širu afirmaciju u Hrvatskoj. Pričali smo im i o, nažalost, zaboravljenoj grupi Crni lilihip koja je sa južne pruge i koja je bila logičan nastavak Discipline kičme, a onda naravno i o nekoliko pesama Kičme koje su bile himne studentskih protesta poput "Ah, kakva sreća" i njenih stihova: "Vreme je za pravdu, vreme je za istinu". Više smo se, dakle, bavili načinom na koji su muzičari iskazivali svoj protest. Pričali smo naravno dosta i o Balaševiću i njegovim nastupima i muzici.Na pitanje šta se do danas promenilo, a šta nije, Janjatović ističe:- Konkretno su se stvari promenile u tome što je jednostavno putovati iz jedne zemlje u drugu. Da podsetim, u to vreme je bilo jako teško dobiti vizu za Hrvatsku. Reakcije Hrvatske glazbene udruge su bile veoma oštre. Sećam se kada je Rambo imao te svoje prve koncerte, oni su svako veče slali finansijsku inspekciju i kontrolere za radne dozvole, tako da su se bukvalno trudili maksimalno da skrate i ometaju tu turneju - kaže i zaključuje:- Danas toga više nema ali ono što je ostalo negde vrlo isto je da mejnstrim mediji prilično ignorišu muziku iz Srbije, Bosne i Makedonije. Forsiraju pretežno hrvatsku scenu tako da je novim bendovima izuzetno teško da se probiju medijski u Hrvatskoj. Srećom da postoji portal Ravno do dna koji potpuno paralelno prati ono što se dešava na srpskoj kulturnoj sceni kao i na hrvatskoj, slovenačkoj ili bosanskoj. Tih geto prostora ima, ali mejnstrim je i dalje zatvoren kao da je 1993. godina.Bonus video: Srđan Gojković Gile 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=srangojkovigileelektriniorgazamotkrivamoinovojpublici-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2894760"]