0
Napetost raste u trci za Belu kuću – a ta napetost se provlači i kroz najuzbudljivije političke drame, komedije i dokumentarce Holivuda.
Aktuelna kampanja možda je najburnija u istoriji SAD, sa promenom kandidata u poslednjem trenutku i dve dramatične debate, kao i zbog nove mogućnosti za prvu predsednicu. Ali trka za Belu kuću intrigira filmske stvaraoce decenijama, s nekim sjajnim rezultatima. Čak je i Frenk Kapra, koji se često doživljava kao „dobričina“ američke kinematografije, bacio skeptičan pogled na ceo proces. Neki filmovi su fikcije sa prepoznatljivim likovima, drugi pronicljive fantazije, ali svi pronalaze teme koje zadiru u srž američke demokratije i ideala. Evo nekoliko najboljih filmova o predsedničkim izborima po izboru „BBC“.
Jedan od najboljih i najmanje poznatih filmova Majka Nikolsa, sa sjajnim scenarijem Elejn Mej. Ova komedija prati nimalo prikriveno izmišljenog Bila Klintona kroz primarne izbore na putu ka Beloj kući. Džon Travolta je neobičan, ali briljantan kao Džek Stanton, južnjački guverner koji svojim šarmom može izvući iz svake situacije. Travolta hvata Klintonovu harizmu, kao i empatične poglede „osećam tvoju bol“, a da ne upada u karikaturu. Ema Tompson igra njegovu suprugu, Suzan, Hilari pre nego što je imala sopstvenu političku karijeru, ali čiji su instinkti jednako oštri kao i bilo čiji drugi. Baziran na romanu novinara Džoa Klajna iz 1996. (u početku objavljen pod pseudonimom „Anonimus“), film vodi iza scene dok kampanja pokušava da opovrgne glasine – neke tačne, neke ne – o Stantonovim vezama sa ženama.
Jedan od velikih filmova našeg vremena, “Svi predsednikovi ljudi” je, naravno, pre svega film o novinarstvu. Ali, pogledajte ga još jednom i videćete koliko je ujedno i o prljavoj izbornoj kampanji. Kada Robert Redford i Dastin Hofman, kao novinari „Washington Post-a“ Bob Vudvord i Karl Bernstajn, otkrivaju istinu iza provale u kompleks Watergate i zataškavanja koje je dovelo do ostavke Ričarda Niksona, veći deo njihove istrage vodi ih do CREEP-a, akronima za Komitet republikanaca za reizbor predsednika. Nespretni pokušaj tog komiteta da ukrade informacije iz sedišta Nacionalnog komiteta demokrata u zgradi Watergate bio je samo prvi trag koji je otkrio sve vrste drugih nepravilnosti tokom kampanje, od ilegalnih isplata do blaćenja ličnosti.
Ova satira iz devedesetih danas deluje aktuelnije nego ikada, u doba veštačke inteligencije i sporova o tome šta čini činjenicu. Robert De Niro je na vrhuncu svoje ironične igre kao Konrad Brin, savetnik za kampanju koji je pozvan kada se dve nedelje pre izbora, koji će predsedniku osigurati ostanak na vlasti, pojavi priča o njegovoj aferi s mladom ženom. (Jedna zapanjujuća činjenica: film je objavljen samo mesec dana pre nego što je izbio skandal Klinton-Levinski. Klintonovo predsedništvo zaista je bilo poklon za filmske stvaraoce.) Da bi spasao kampanju, Brin regrutuje holivudskog producenta – koga urnebesno igra Dastin Hofman kao ultimativnog narcisa – da snimi „dokaze“ o ratu s Albanijom koji zapravo ne postoji. Oni čak pronalaze „ratnog heroja“ koji nije bio heroj i pretvaraju ga u slavnu ličnost. Mediji poveruju, javnost poveruje, i ko još može reći šta je stvarno? Prikazivanje spajanja politike i Holivuda danas se podrazumeva, ali oštri scenario Dejvida Mameta i Levinsonova precizna režija i dalje su neprevaziđeni.
Revolucionarni dokumentarac D.A. Penebejkera i Krisa Hegedusa zasnovan je na neverovatnom pristupu iza kulisa prve predsedničke kampanje Bila Klintona 1992. godine i predstavlja stvarnu verziju filma „Primary Colors“. Klinton se pojavljuje samo kratko. Centralni likovi su strateg Džejms Karvil i direktor komunikacija, tada mladoliki Džordž Stefanopulos, mnogo pre nego što je postao voditelj vesti. Znak na zidu kampanjskog štaba donosi sada već čuvenu Karvilovu rečenicu o tome šta je najvažnije: „Ekonomija. Glupane.“ Stefanopulos je prikazan kako gasi medijske požare, uključujući telefonski razgovor u kojem novinaru koji radi na traču o Klintonu govori da će ispasti budala i da neće imati budućnost ako napiše tu laž, skoro uspevši da taj odgovor zvuči kao činjenica, a ne kao pretnja. (Taj konkretni trač, zapravo, odavno je diskreditovan.) Film je uzbudljiv jer hvata svu mladalačku energiju kampanje koja se oslanja na nadu i adrenalin.
Scenario Gora Vidala čvrsto je smešten u eru Džona Kenedija, ali njegov pogled na mahinacije oko izbora predsedničkog kandidata na podeljenoj konvenciji i dalje zadire u srž mnogih pitanja izborne politike, uključujući novac, obećanja data u zamenu za podršku i „kosture“ u ormarima kandidata. Henri Fonda igra Vilijama Rasela, iskusnog državnog sekretara, koga jedan od njegovih pristalica od milošte naziva „jajoglavim“. „Mislite li da ljudi veruju intelektualcima poput vas u politici?“ pita ga jedan novinar. Senator Džo Kentvel (Klif Robertson, koji je godinu ranije igrao Kenedija kao ratnog heroja u filmu „PT-109“) je njegov uglađeni, mladi rival koji veruje da cilj opravdava sredstvo. Svaki kandidat ima prljavštinu o onom drugom, ali da li će je iskoristiti? Vidal se bavi homofobijom tog doba tako što kao jednu od tajni uvodi glasine o gej aferi, a komplikuje situaciju kada se ispostavi da su neke od glasina lažne. Plemeniti završetak deluje usiljeno, ali sve do tada film je pun intrige i pitanja o duši, piše „BBC“.
Bonus video: Alfred Hičkok: Majstor napetosti koji se slobađao strahova, režirajući filmove o njima
