Dela četiri književnice i dvojice književnika našla su se u februarskim preporukama za čitanje koje je za Nova.rs odabrala Vladislava Gordić Petković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, anglistkinja, književna kritičarka i teoretičarka, članica NIN-ovog žirija od 2011 do 2014 godine.

Piše: Vladislava Gordić Petković

Marko Sosič, Balerina, balerina, Arhipelag

„Poštar kaže da nema ničeg dobrog na svetu od kada su pre nekoliko godina Sputnjikom stigli na Mesec. Kaže da će zvezde početi da se svete i da će nam biti sve gore i gore“. Kako može da izgleda odrastanje tokom šezdesetih, kad je Sputnjik još uvek bilo ime veštačkog satelita u kosmosu a ne vakcine na planeti Zemlji, otkriće roman slovenačkog pisca i reditelja Marka Sosiča Balerina, balerina. Sosič je preminuo pre nekoliko dana u Trstu, i ovo je prilika da se, makar i zakasnelo, setimo ovog romana, koji je na srpski odlično prevela jedna izuzetna pesnikinja, Ana Ristović.
Prvi put objavljen 1997, roman Balerina, balerina govori o petnaestogodišnjoj autističnoj devojci koja odrasta u maloj slovenačkoj zajednici nadomak Trsta, zaustavljena u intelektualnom razvoju na nivou svesti trogodišnjeg deteta. Balerinin svet je kuhinja, iz koje se pruža pogled na dvorište, i na kesten u dvorištu.

Pratimo Balerininu bolnu i poetičnu rekonstrukciju sveta, zasnovanu na zbunjujućim sličnostima realnosti i sna, na detaljima iz porodičnog života ali i na odlomcima medijski posredovane stvarnosti koja se događa negde daleko, izvan granica njenog dvorišta. Iako se pominju putovanje na Mesec i rat u Vijetnamu kao jasne sociokulturne i istorijske odrednice, ovaj roman je svevremen i bezvremen, i sa jednakom snagom ukazuje na usamljenost pojedinca koliko i na zamrznutost u vremenu, prostoru i jeziku na koju su osuđene male zajednice.

Semantički i stilistički sveden, Sosičev roman konstruisan je od telegrafski kratkih rečenica u sadašnjem vremenu u kojima se mešaju italijanski i slovenački, prepliću dijalektizmi i arhaizmi sa neologizmima i brendovima, a neke se fraze i reči mantrički ponavljaju. Radio-aparat je, tako, uvek samo „grundig“…

„Ne znam ko je država. Nikad još nije bila kod nas u kuhinji“, kaže Balerina u jednom trenutku, kao da potvrđuje svoju iskorenjenost. Zvuči kao dirljiva reklama za eskapizam.

Đorđe Lebović, Semper idem, Laguna

Jedan tihi hit, koji je samo u poslednje četiri godine imao šest izdanja, i koji uporno opstaje na listama najčitanijih knjiga: pišući memoare u romanesknoj formi, i roman u memoarskoj, dramski pisac i novinar Đorđe Lebović, neko ko je s petnaest godina deportovan u Aušvic i tvrdim čudom ga preživeo, demonstrira u delu Semper idem životvornu snagu pamćenja i tradicije.

Pišući o svom odrastanju, Lebović gradi junaka lucidnog i senzibilnog, junaka tako istančane percepcije da će njegova vidovitost otkrivati ne samo njegovu ličnu budućnost, nego i viziju kolektivne prošlosti. Telepatske moći, predočene kao niz nezavisnih digresija i anegdota, znak su i umetničkog senzibiliteta, i sudbinske predodređenosti da se dolazak kolektivnog stradanja prepozna u slutnjama i halucinacijama. Pripovedač teži da u preseku sudbina svojih bližnjih ocrta paradigmu društvenog i političkog poretka koji je rastočen vrtoglavim promenama uoči Drugog svetskog rata i tokom njega.

Ovaj roman koji uspomene pretvara u tekst a dokument u literaturu važna je knjiga ne toliko o detinjstvu koliko o oblikovanju identiteta pod uticajem suprotstavljenih iskustava: iskustava rata, druženja, školovanja, porodičnog života u multikulturnoj i višejezičkoj zajednici. U predstave o ratu Lebović uvodi i nostalgiju i sećanje, i ideju o proticanju vremena kao dominantnom uticaju na sliku istorije koju čuvamo u sebi. Smrt, stradanje, patnje i poniženja deo su privatne i opšte istorije, ali su isto tako deo sećanja, individualnog i kolektivnog.
Knjiga Đorđa Lebovića pojavila se posthumno, nedovršena a ipak zaokružena u uverljivu celinu. Nadmoćno se ističe apostrofiranjem detalja odrastanja i sazrevanja u kontekstu nadolazeće ratne kataklizme. Mnogo je pitanja koja muče jednog prerano sazrelog dečaka, a bar jedno postaje simbolički važno: kog je, zapravo, roda reč smrt?

Tanja Stupar Trifunović i Tatjana Vidojević, More je bilo mirno, Besna kobila

„Kako je svijet trajno umiruće mjesto“, piše Tanja Stupar Trifunović u grafičkoj noveli More je bilo mirno, koja je plod saradnje sa slikarkom i ilustratorkom Tatjanom Vidojević. Pišući povest o uspomeni na oca koliko i o umiranju ljubavi, ova jedinstvena pesnikinja i romansijerka svoje teme sabira u žižu ženske borbe sa svetom oko sebe i svetovima u sebi, borbe koja može da bude laka i lepa, groteskna i ogorčena, usredsređena na pobedu ili unapred iznurena signalima najavljenog poraza.

Tanja Stupar vrlo otvoreno i kristalno jasno piše o emocijama i seksualnosti, prebira po porodičnim i ličnim odnosima, bori se i raspravlja, ne plaši se nijednog bezdana niti ijednog poriva. Ona bez zazora propituje mušku dominaciju i žensku podređenost: njen glas je spreman da analizira i sumira, da tuguje, da se posvađa i da optuži, da otme svoje pravo na setno sećanje i rekapitulaciju bola tamo gde je već u mentalnom prostoru zapečaćen neminovni nemir pitanja i misli.

I u formi grafičke novele, jezik kojim govori Tanja Stupar Trifunović temelji se na snažnom i strasnom saobraćanju sa više sagovornika, koji su istovremeno prijatelji i ispovednici, dragi sapatnici i neželjeni svedoci.

Tanjina meditativna proza ponovo se bavi reaktualizacijom intime i čulnog doživljaja. U njoj su prisutni i lična intimna istorija i svakodnevica sveta, nespokoji sna, jave, ljubavi i smrti. U slici i tekstu nižu se dnevnici mnogih ljubavi, istorije mnogih bolesti i neuhvatljivih žudnji, kao i fatalni ujedi morskog pauka.

Slađana Nina Perković, U jarku, Imprimatur

„Na svoje dvadesete gledam s mešavinom nostalgije i užasa“, kaže u jednom intervjuu Florens Velč iz benda Florence and the Machine, govoreći o samopreziru, o osećanju nedostatnosti i nesavršenosti, o ljutnji na sebe samu koja ju je terala u ekstremnu autodestrukciju. Puno toga sličnog, iako su okolnosti drugačije, nalazimo u prozi koju pišu naši ovdašnji autori i autorke zatečeni na pragu četrdesete godine, jer su stalno u lovu na poslovično slabašan signal veze sa svetom koji im postavlja uslove, ismeva ih i odbija da ih podrži.

Tema prvenca Slađane Perković je groteska smrti. Strina Stana se tokom jela udavila zalogajem piletine, a živopisni skup rodbine na njenoj sahrani – tokom kog se naivnost sudara s lukavstvom a prevrtljivost s principijelnošću – postaje okidač zlokobno komične i komično zlokobne ukopne odiseje u kojoj je glavna junakinja talno mokra, gladna, izubijana i potpuno dezorijentisana. Nikad se nijedna kuća ne može podeliti na onoliko delova koliko ima rođaka, i koliko ima apetita da se tuđe imanje pretvori u svoj kapital i svoje bolje sutra, ni u stvarnosti ni u alegoriji; no upravo iz te nemogućnosti nastaje književnost katastarske traume – književnost koja se bavi krizama pripadnosti i krizama podela.

Roman U jarku prepun je humornih sekvenci, kadrova crnog humora i ugodne strave, a scene pregledanja kuće u potrazi za potencijalnim oružjem samoubistva kojim bi se dokrajčio stric Radomir zavredile bi kraljevski ulazak u neku buduću antologiju crne proze: od predloga da se suicidni udovac zakuje u sobu, kako ne bi iskočio napolje i obesio se u dvorištu, do konfiskovanja šestara, kutije za šivenje i kese dugmastih baterija (od kojih bi samoubica mogao umreti „sa rupom u stomaku“, po rečima tetke Mileve), električnog brijača, kutije zarđalih udica za pecanje, sve u strahu da se „iz čiste pakosti“ ne obesi pred kućom, „da ga sav komšiluk vidi“.

Radmila Gikić Petrović, Kubanske prijateljice, Akademska knjiga

Radmila Gikić od ranije piše putopisnu prozu koja čitaoca podstiče na dogovornu podelu imaginacijskog prostora, ali ne krije da je njen primarni motiv uzvišeno ličan: putopis piše kako bi utažila sopstvenu nemirnu, propitivačku radoznalost.

U svakoj knjizi putopisa ona će tako delimično konstruisati a delom iz stvarnosti preuzeti imaginiziranog sagovornika: bilo prijateljicu sa kojom putuje, bilo onu koja ostaje u domovini i naknadno sluša priče o dalekom svetu. Svaki njen putopis suočava tamo i ovde, ali istovremeno opisuje i izazov da se sopstveni doživljaj sveta promeni, oplemeni uticajem druge kulture, istorije i jezika.
Uvek spremna da svoj položaj ironizuje, da sebe prekori i zbog odviše brige i zbog odviše bezbrižnosti, Radmila Gikić Petrović piše kao pravi ključar i čuvar sveta koji nije dovoljno otkriti i istražiti: treba ga i prilagoditi sebi, pripitomiti; treba se prepustiti rizicima i slastima transplantacije, novonaučenog umetničkog mehanizma koji sam sebi postaje neodoljivi cilj.

Lice kom se naratorka u ovom putopisnom romanu obraća je Stana, poslovna žena, delatna i praktična, boginja faktografije i svakodnevice; neko ko se otvara prema iskustvu i skepsi onoliko koliko se naratorka prepušta naučenim činjenicama i knjiškom znanju. Tako u dvanaest poglavlja ispričana priča o Kubi i najvažnijim toposima koji je određuju kako u istoriji, tako i u kulturnoj imaginaciji sveta (o Če Gevari, veštini gajenja duvana, o Hemingveju i svim njegovim zanosima i ekscesima, o Fidelu Kastru, Havani i čitavom nizu toponima) zapravo postaje tekst bremenit emocijama i reminiscencijama, učeni esej s prozracima nostalgije, pre svega avantura putovanja nakon kog, pored uvek nesigurnog pamćenja, ostaju da traju neporecive prisnosti.