0
U rubrici "Saundtrek za moj život" ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Naš novi gost je Mihajlo Pantić, pisac i profesor književnosti na Filološkom fakultetu (Beograd, 1957), novobeogradsko dete čije je odrastanje obeležio rokenrol, koji je i sam svirao u bendovima tokom 70-ih.
– Kada je reč o muzici, ja sam oldtajmer. Najpre zbog godina u kojima sam, potom zbog promena koje muzika doživljava u našem dobu takoreći iz meseca u mesec, a ne iz godine u godinu, a potom i iz trista drugih razloga, ne znam gde bi me odvelo njihovo objašnjavanje. Muzička produkcija – kao, uostalom, i književna – postala je bezobalna, pa i oni koji je profesionalno prate ne stižu da je makar okvirno sagledaju, preslušaju i kritički komentarišu. Ne postoji univerzalni obrazac po kojem se stiže do objektivnog uvida u umetničke vrednosti, tu je i veštačka inteligencija nemoćna. Hoću da kažem kako je danas svako „osuđen” da sam traga za tim vrednostima, saglasno svojim predispozicijama i, posebno, vrsti kulture koja ga je oblikovala. – priča Mihajlo Pantić za našu rubriku “Saundtrek za moj život”.
Kada ga pitaju šta najčešće sluša, a, kako kaže, sve manje vremena ima za to, zbog neprestanog čitanja, lako i brzo odgovara:
– Slušam džez. A koga? Bilo koga, važno je da mi je to što slušam slušljivo, svejedno da li je reč o Kitu Džeretu (koga sam kao gimnazijalac prvi put slušao uživo u Beogradu), Četu Bejkeru (i njega sam kao i Majlsa slušao kod nas) ili nekom meni nepoznatom majstoru koji slaže tonove iz najdubljeg dela sopstvenog osećanja sveta. Ne pamtim više imena, ni naslove kompozicija, moj memorijski hard disk je odavno popunjen i teško mi je da poverujem da bi se neka savremena kompozicija mogla nekako ugurati među mojih prvih 100.
Danas na Jutjubu, dodaje Pantić, pronađe nešto što mu prija i „pusti to da svira sve dok ne počne iz početka“.
– Recimo, pre više godina sam sam otkrio da Rod Stjuart sjajno peva džez standarde. Gramofon i stotinak ploča prodao sam budzašto onih sumornih 90-ih na muzičkom bazaru pored SKC-a, od nekoliko stotina CD-ova koje imam ne slušam više od deset. Uglavnom su to velemajstori na kojima sam odrastao i koji za mene imaju formativni značaj, između ostalog i zbog toga što sam i sam, onoliko koliko sam umeo, učio od njih – dodaje naš poznati pisac.
Sredinom 70-ih i tokom 80-ih godina, kada je svaka beogradska zgrada ili škola imala neku svoju grupu, sviranje se učilo takozvanim „skidanjem”, objašnjava Pantić.
– Nije bilo interneta na kojem za nekoliko sekundi naučite akorde neke pesme, nekada smo to radili gledajući starije ili se oslanjajući na sopstveni sluh. Biram zato tri pesme za vašu rubriku koje su arhipoznate i koje ostaju kao trajna vrednost doba u kojem je rokenrol bio vid lične identifikacije, ispoljavanja razlike i osvajanja slobode. U muzičkom smislu su vrlo jednostavne, sklopljene od nekoliko akorda, ali je način na koji su interpretirane do danas ostao neprevaziđen i smatra se kanonom te umetnosti 20. veka – konstatuje naš sagovornik i otkriva svoje favorite:
– Prva pesma je, naravno, „Hey Joe” u izvođenju Džimija Hendriksa. O poreklu te pesme mogao bi se napisati ceo roman, toliko se imena pominje povodom njenog autorstva, ali je radom vremena postala tradicional. O Hendriksu ne treba trošiti reči, to ime je sinonim električne gitare. Sledi bluz „Born Under A Bad Sign”. Njega autor Albert King svira zajedno sa Stiv Rej Vonom, još jednim velikanom koji zadaje domaće zadatke svakom ko se upusti u naizgled jednostavno sviranje bluza, ništa nije složenije od te jednostavnosti. Najzad, tu je klasik grupe Steppenwolf ”Born To Be Wild” iz filma „Goli u sedlu”. Ponosan sam što i dan-danas, u pola noći, umem da odsviram bas linije tih pesama koje me uvek iznova ubede da onome što vredi zaborav nikada ne može nauditi – zaključuje Mihajlo Pantić.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
